Паганство, многобоштво, незнабоштво, на наше очи - сада дубоким сном замрачене - повампирује се кроз разне своје форме и начине. Прво ми је трн у око било сазнање да је неки београдски вајар, ”преко ноћи” и без таламбасања медија, на Дрини, негдје око Братунца, подигао монументални кип богу Перуну. Свакоме би требало да буде јасно да се такав кип не диже преко ноћи. У времена оскудна, кад нема средстава за далеко важније и хитније ствари, неко је добро одријешио кесу и омогућио подизање овог паганског светилишта. Увјерен сам да ће око тог паганског кипа да буде окупљање пагана из те околине а и, свакако, из даљних даљина.

Ово преконоћно збивање повело ме је у претраживање ове теме. Био сам затекнут и запрепашћен кад су ме запљуснуле бујице података о нашим паганима, гдје их све има и колико сабрања њихових у којекаквим организацима, светковинама и окупљањима.

То претраживање о нашим идолопоклоницима навело ме је на океан података о бјелосвјетским паганима и њиховим организацијама. У ова времена несигурна и кризама обремењена, када су се све силе адске здружиле у свом насртају на хришћанство, много се даје и полаже на на повампирење идолопоклонства. У том мноштву ујармљених у ту работу налазе се многи за које се не би вјеровало да се у том друштву наћи могу.

Хришћанство је на Западу заиста у дубокој кризи. Далеко би нас одвело навођење доказа за ову тегобну тврдњу. Један примјер само, индикативан и примјени подесан за далеко шири, глобални ниво. У Америци је одавно Бог хришћански прогнан из јавне сфере. Води се бескрупулозна битка за дјечије душе. Страшне ствари се збивају и чуда се чине да се дјеца отргну из родитељских руку и свега што би их везивало за какав-такав морал хришћански. Насупрот вољи њихових родитеља доводе им скарадне сподобе трансродних Drag queensice - Drag Queens којима је намјера да, заиста, насилно вуку дјецу у неморал и настраност. У Лас Вегасу, на примјер, тјерају дјецу да, из школске библиотеке пробраних књига, читају, јавно, на часовима порнографска штива. А када је мајка петнаестогодишње дјевојчице, на састанку родитеља са школским одбором, узела то исто штиво да га прочита пред свима, оштро су је прекинули, јер такав безобразлук уши пристојних људи не могу да поднесу.

Молитва Господња одавно се не чује прије наставе по школама америчким, али сада, у Калифорнији, на примјер у школски систем су убачене молитве паганским боговима. Почетком ове године, у Лексингтону, држава Охајо, учитељ је дао детаљна упутства како да се направи идол, звани Качина, који, у вјеровању незнабожачком, свака чуда чини; чак и снове у небеса односи. Родитељи једног дјечака, Јевреји, успротивили су се јер то насилно гурање у многобоштво директно се противи Божјој заповједи која каже: ”Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој.” (2. Мојс. 20, 4-5)

Битка се одвија на питању да ли родитељи могу да утичу на духовни развој и образовање своје дјеце. Мада им устав то гарантује, све чешће школски систем се оглушује о права родитеља и намеће, однекуд њима наметнуто, обезбожење дјечјих душа.

Паганство се увија у разне целофане и сервира се подмукло, а и јавно, као природна, еко-религија, најподеснија за очување природне околине. Упртио се грјешни човјек да из Божјих руку истргне његову творевину и ускрати му сведржитељство његово. ”Не зна Бог шта са створеном природом чинити, ми ћемо то боље радити.” Какви год да су, и колико на другим пољима и питањима да су разједињени и супротстављени, заједнички им слоган и гласан крик: Спасимо планету! То спасавање планете иде до религиозног обожавања природе њене и свашта се ту чути и видјети може.

Не бих желио - не дај Боже! - да погрешно схваћен будем, да ми је свеједно што се трује и уништава творевина Божја. Колико и ови еко-трагичари и паничари и ја се ужасавам над безумним безобразлуком загађивача природе. Кад видим неког безобраника да баци опушак на траву, или испразни свој прљави џеп на улицу, не знам шта бих му учинио. Ја и онај ситни целофанчић од чачкалице у џепу носим, данима, ако треба, док не улучим прилику да га се пристојно отарасим. Пролазећи нашим крајевима, поред ријека и потока, и кад у њима гледам ђубре разно, пластичне кесе и кесетине, флаше и отпатке, питам се ко тим загађивачима даје право да трују нас и унуке наше. Оне што нам градове наше и сваки могући простор својим ”умјетнинама” прљају и загађују, натјерао бих, кад бих могао, да својим језицима своја ”остварења” полижу и избришу.

А браћи својој, свештеницима, по селима, насељима и градовима нашим, умјесто што у проповједима својим по небесима и поднебесјима вршљају, замолио бих да се се на Земљу спусте и предводе, као оци, народ свој у чишћењу сопствених авлија и окружења. Школе би у својим наставним и ван-наставним активностима могле да укључе конкретну, а не небопарну бригу о природи, па да дјецу с времена на вријеме учитељи предводе у акцијама оздрављења творевине Божје.

Еко-паничарима и трагичарима пуно је лакше да из својих адвокатских, страначких, професорских, докторских и којекаквих одаја, из дубоких гротла вишемилионских градова тупе своје теорије и застрашују све и свакога о крају свијета и пропасти планете. Унајмљују - чујем на радију - по канадским школама психологе, психијатре, ”враче погађаче”, да мудрују колика је доза еко-страха дозвољива и довољна за плашење дјеце еко-трагедијом. Такви су, намјерно, и за потребе тренутка, од једне дјевојчице створили чудовиште, озлојеђено и уплашено, пуно мржње према људском роду и ставили је пред званичнике и моћнике свјетске да им свој страх у очи лије и громовима мржње из очију својих на све стране ватру сипа. ”Маните планету - спасавајмо Грету од овог алармистичког култа смрти”, чује се глас вапијућег коментатора. ”Ко је претворио бистру и радозналу шеснаестогодишњакињу у пророка ужаса?” - пита се он, и одговара: ”Озелењена“ образовна, политичка, и културна елита. Њихово проповедање секуларног Армагедона, њихово самовољно хиперболисање сваког проблема са којим се човечанство суочава, њихова мобилизација политике страха како би се људи натерали да промене своје, наводно, изопачено понашање, штетно по животну средину — све је ово убедило многобројне младе људе да је будућност мрачна, да је човечанство осуђено на пропаст, и да нема поенте ни да се иде у школу, ни да се праве животни планови, јер ћемо ионако ускоро сви бити мртви.”

Међу безбројним религијама овога несрећног доба, сад смо добили и најновије вјере невјерних: еко-религију у разним њеним пројавама. Па ти сад слове од екодуховности као ”духовној вези” људи са природом. Уземљена и на Земљу усмјерена та ”духовност” је, у ствари, голо паганство; вјера оних који ”замјенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца.” (Рим. 1, 23) Они више поштују и служе твари него Творцу. (Рим. 1, 25) Тзв. ”тамна зелена религија” - веле они - повезује људе са природом на ”духовном нивоу”. Природа је ”света” и даље од те ”светости” не иду те глатко поричу сваку другу духовност. Повампирено паганство кроз један крак те дубоке, зелене религије - гаја- религије - узима хришћанство за свог непомирљивог непријатеља, као сметњу свјетској религији, уједињеној на вјери у богињу ”Мајку Земљу”. Њихов ритуал се састоји у обожавању и интимном односу са земљом, биљкама, камењем, животињама као ”духовним бићима”. Тако је у последње вријеме испливао на површину тзв. Чипко покрет, назван по Индускињама које се прославиле својим грљењем са дрвећем. Ове жене, грлитељке, настављају традицију својих претходница из прве половине 18. вијека које су животе своје жртвовале за дрвеће јер су истински, у дословном смислу, обожавале дрвеће, сматрајући га заиста светим.

Та индијска струја обожаватеља твари, а не Творца, запљускује обезбожени Запад. На све стране свијета размилили се разни њихови гуруи и учитељи, замлаћују духовно испражњеног човјека данашњице, продајући му ”рогове за свијеће”. Тако је, на примјер, Европом, на своме мотору, прије извјесног времена, протутњао, заогрнут еколошком бригом, гуру Сандгуру. Свуда га је било, и на најзначајнијим скуповима моћника његову мантру о дрвећу су слушали и са њиме се слагали. ”Оставимо рала и волове, тракторе и плугове те, умјесто пшенице и житарица, сијмо дрвеће”, порука је његова. На свјетском економском самиту у Давосу залагао се да до 2030. године, широм свијета буде засађено хиљаду милијарди дрвећа. Своје згурене поклонике овај гури учи и увјерава да да је дрвеће живо, душу има и свето је.

На ова кола планетарних душебрижника и застрашивача навезли су се многи и из различитих побуда и разлога. Свега ту и свачега има, а све се своди на то да је човјек за све крив и да би најбоље било да га уопште нема. У ово се одлично уклапају трансродни свих врста и подврста, хомосексуалци, абортуси и многа друга чуда, а све да природа несметано буја а род људски да се смањи на ”златну милијарду”. Џејн Фонда, на примјер, пред канском свјетском таштином драми како би све бјелце, зарад спасења планете, требало у казамате стрпати. ”Не би било климатских криза ни промјена кад не би било расизма”, вели она. Сиромашни - а то су највећим дијелом обојени људи - како она каже - не држе у својим рукама економске полуге. То су бјелци и они су за све криви.

С којих год позиција долазили, ови планетарни застрашивачи у једном су сложни: планета је пренатрпата и треба је што прије од људи растеретити. Пол Елхрих је далеке 1968. године, књигом ”Популацијска бомба”, устврдио да ће због прекомјерног наталитета људи, у милионским бројевима, умирати од глади. Давно је прошао рок, који је он у својој глави зацртао, а његова застрашујућа предвиђања, на срећу, нису се остварила. Сви ти, усплахирени, граде своја злокобна виђења на имагинарним основама које, послије, подмећу као научна факта.

Из тог мноштва глава и појава, нама, хришћанима, најинетересантнија су, свакако, двојица епископа; један - римски и други - цариградски. И један други употребљавају зачуђујуће сличну терминологију у својим обраћањима, словећи о ”планетаном свеопштем, братству”. Цариградски епископ издаје посланице, предстоји многим семинарима, симпозијумима и другим скуповима. Често опомиње на еколошки гријех, који је његов претходник додао на листу тешких гријехова. Из његових многих обраћања и званичних саопштења уочава се да је за њега брига за околину више од економског, политичког, технолошког и других питања - да је то у ствари превасходно религијско и духовно питање. Тврди да је брига за планету продужетак свете Евхаристије. За свој труд и настојања, свеопшти еколошки гуру, бивши потпредсједник Америке, Ал Гор одликовао га је титулом ”зеленог” патријарха. Имајући у виду нову - зелену религију, на нама је да размишљамо да ли је то почасно одликовање безазлено или, можда, има значење које му Ал Гор подразумијева.

У додворавању паганима папа Фрања, Францис, далеко је отишао и његови поступци имаће далекосежне посљедице по Римокатоличку цркву, а и шире. Реакције на његове поступке крунисане су књигом о његовим гријесима и грешкама, чиме су сами римокатолици темељито уздрмали учење о папској непогрешивости.

У времену од 6. до 27. окробра 2019, у Ватикану, одржан је скуп високих прелата. Римокатоличке цркве са широких простора Амазона: кардинала, бискупа и свештенства – 181 с правом гласа – и, по позиву, добар број делегата. Од тога броја делегата већину су сачињавали представници домородачких, индијанских, племена. На том сабору, названом ”Амазонски синод”, домородачка племена огромног амазонског простора, који се распростире преко 9 јужноамеричких држава, била су предметом тронедјељних расправа.

Медији наводе неколико кључних кардинала као организаторе овог скупа, мада је очигледно да је идејни творац, иницијатор и моторна сила за одржавање овог синода лично понтифекс главом, епископ римски, Францис, код нас рођачки означен као ”папа Фрања”.

Скуп је био крајње контроверзан. Од његове најаве, објављивања Радног документа ”Instrumentum laboris”: ”Амазон – Нови путеви Цркве ка интегралној екологији”, самог одржавања и одлука које је усвојио, изазивао је велику пажњу и крајње опречне коментаре. Два дана пред почетак скупа, с благословом, присуством и чак са учествовањем папе Франциса, у Ватиканском врту засађено је дрво, којом приликом су амазонски домороци, предвођени њиховом свештеницом, унијели кип двају голих, трудних, жена. У близини је био и кип голог мушкарца, са детаљем о којем је непристојно словити. Већина учесника поклонила се пред кипом голих, трудних, жена. Међу поклоницима виде се и францискански фратри. То идолопоклоњење изазвало је лавину негативних реакција.

Тог истог дана, 4. октобра, у близини Ватикана, сабрали су се познати римокатолички вјерници. Они су, на основу анализе Радног документа, исказали свој гњев и осуду ”Амазонског синода”. Сручиле су се тоне тешких ријечи на главе организатора и учесника, а највише на главу њиховог ”безгрешног” вође, римског папе. Најтеже оптужбе изрекао је др Тејлор Маршал. Он вели да је ”Амазонски синод” доказ да је Римокатоличка црква жртва унутрашње инфилтрације. У неком моменту претходног вијека, или чак и раније, Сатана је ушао у Римокатоличку цркву. Последњих сто година, активисти масонске организације, либерализма и модернизма инфилтрирали су се у Римокатоличку цркву, у настојању да измјене њено учење, литургију, мисију и да посвјетовњаче све оно што је некад божанско било. Ја тврдим – вели он – да се коријен трулежи повлачи сто година уназад, прије Другог ватиканског концила, када је покренут тајни план замјене божанске вјере Распетог и Васкрслог Христа са природном религијом хуманизма и глобализма.

Римокатоличка црква је у кризи, јер су непријатељи Христови сковали организовану завјеру да уведу Сатану у столицу Светог Петра. Непријатељи Христови, од Нерона до Наполеона, схватили су да убиством папа стварају од њих мученике и изазивају симпатије према њима. Сада, умјесто тога, они настоје да тихо једнога од њих удјену у папске ципеле. То је био постепени и стрпљиви план да изазову сатанску револуцију, са папом као њиховим пијуном.

У својим тешким оптужбама, др Тејлор се позива на папу Павла 6, који је у својој проповједи, 1972. године, изјавио да је ”кроз неку пукотину – не, није тајна, рекао је папа, кроз неке пукотине – у Цркву Божију ушао је дим од Сатане”.

Холандски кардинал, Виљем Ејк, неувијено, поставља питање да ли је папа Францис Антихристов претходник. У чланку објављеном у ”Националном католичком регистру”, он упућује на римокатолички катихизис који најављује да ће у да ће у дане пред Други Христов долазак људи одступити од вјере и прихватити Антихристову обману рјешавања горућих људских проблема по цијену одрицања од вјере. Кардинал наводи многе примјере папине апостазије.

Када је папа Францис, 27. октобра 2019. године, поводом завршетка Амазанског синода, на крају папске мисе, ставио кип Пачамаме, ”Мајке Земље” у олтар храма Светог Петра, није се могао избјећи утисак код правовјерних да је тај папин поступак служење Сатани, јер је идол постављен у исту раван поштовања који припада само Господу Исусу Христу. Он толерише - ако већ и не подржава - у појединим латинско-америчким дијецезама васпостављање паганских - маја - олтара и уметање у римокатоличку мису обичаја и служења страних Римокатоличкој цркви. Ту су и шамани који полажу руке на болеснике и, тобоже, преузимају болести да их пренесу на пилад коју, на крају, кољу и жртвују маја божанствима. Миса се завршава ритуалним плесом као начином комуникације са боговима.

Саблажњиво је дјеловало - веле свједоци - учешће и самог папе на таквој служби, одржаној 15. фебруара 2016. године када су, заједно са њим, по маја ритуалу, олтар кадиле и двије жене. Кађење копалом, како пагани вјерују, дозивају се божанства плодности и стварања.

Африкански свештеник, Џезусмери, избачен је из језуитског реда, јер се јавно успротивио папиној подршци хомосексуалцима. Када је, на крају Амазонског синода, папа унио Пачамама идоле у Ватикан, овај свештеник пише: ”Наравно, они који не потичу из незнабоштва не схватају шта то за нас, обраћене, значи; колико је болно да гледамо како оне идоле, од којих смо прибјегли Христу, славе у Ватикану у присуству самога папе.

”Ко је то што замрачује савјет неразумно?” - пита се Праведни Јов. Нико не спори да, заиста, сва твар уздише и тугује. (Рим. 8, 22) Зашто? Због гријеха човјековог. Не само због гријеха грамзивости и незајажљивости његове него и због свакога другог гријеха којим човјек погани и загађује творевину Божију.

Гријешењем човјек је навукао копрену на очи своје и ум, и пожурио да заборави да је Господ земљу дао синовима човјечијим (Пс. 115, 16) на услугу а да је и даље Господња сва земља (2. Мојс. 19, 5) „и што год је у њој, васељена и све што живи у њој“. (Пс. 24, 1) Тај трагични неспоразум човјеков траје, ево до у данашње дане. Некада је човјек био брзоплет и неразуман; данас је отворено зао. Ускопитио се трошни црв на Сторитеља свога, надуо се до прскања и све му уско дошло. Сви му сметају, а Бог највише. Устремио се човјек да Господа Бога потпуно отјера са Земље па да он Земљом, коначно, загосподари.

Оног момента када је човјек ускратио Господу Богу, Створитељу своме, своју љубав и послушност, тог истог момента и творевина Божија ускратила је њему послушност своју. Та непослушност творевине, којом нас Господ кажњава, у последње вријеме, а ове године, нарочито, до бола је очевидна. „Земља да је проклета с тебе“, (1. Мојс. 3, 17) осуди Бог Адама и казни га да се муком са земље храни до вијека својега. ”Земља се поквари пред Богом, и напуни се Земља безакоња;” (1. Мојс. 6, 11) оскврни се Земља ”под становницима својим, јер преступише законе, измјенише уредбе, раскидоше завјет вјечни.” (Ис. 24, 5) „Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу.“ (1. Мојс. 6, 6)

Господ, постављајући завјет вјечни пред човјека, овако говори: ”Ако узживите по мојим уредбама, и заповјести моје уздржите, даваћу вам дажд на вријеме, и земља ће рађати род свој, и дрвета ће у пољу рађати род свој. И вршидба ће вам стизати бербу виноградску, а берба ће виноградска стизати сијање, и јешћете хљеб свој до ситости, и живјећете без страха у земљи својој.” (3. Мојс. 26, 3-5) А ”ако ли не узаслушате, и не ушчините све ове ове заповјести, ако повргнете уредбе моје и души вашој омрзну закони моји да не творите све заповјести моје, и раскинете завјет мој”, (3. Мојс. 26, 14-15) ” окренућу лице своје насупрот вама … и учинићу да небо над вама буде као гвожђе и земља ваша као бакар.” (3. Мојс. 26, 19) Развалићу висине ваше (идолопоклоништа - В.Т.), и оборићу идоле ваше, и метнућу трупове ваше на трупове гадних богова ваших, и обратићу градове ваше у пустош.” (3. Мојс. 26, 30-31)

Има ли наде. Свакако да има. ”Господ је видјело моје и спасење моје; кога да се бојим? Господ је крјепост живота мојега; кога да се страшим?” (Пс. 27, 1) Вратимо се Господу и повратимо у сведржитељске руке његове творевину његову и не бојмо се. Чујмо што нам вели свети Владика наш Николај. ”Пре него је саздао небо и земљу Бог Сведржитељ држао је у Себи и план стварања, од крупница до ситница, и све силе, све законе, све поретке. Без тога умнога сведржитељства, како би стварање било могуће и изводљиво?

Кад је пак величанствени Створитељ створио оба света, видљиви и невидљиви, Он је продужио да буде Сведржитељ, и да све силе у оба света, све законе и поретке, држи потпунце у неодољивој моћи Својој. Ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашег, потврдио је Син Божји (Мат. 10, 29). И длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21, 18) опет без воље Бога Сведржитеља. Својом крепком руком држи Бог чак и силе одречне и богоборне.

Божанског је порекла свет, па ће следствено бити и божанског свршетка. Од доброг је корена свет, па ће следствено и добар плод донети. Из светле одаје произашао је, па ће се опет светлошћу свршити. Кад знамо, да је почетак од добра, онда знамо, да је и циљ ка добру, и свршетак - добро. Гле, у овим речима о почетку већ се скрива пророчанство о свршетку. Какав почетак, такав и свршетак. Од Кога почетак, у Ономе и свршетак. Да држимо, дакле, ову истину спасоносну, да имамо светлу наду и да се крепимо љубављу према Ономе који нас из љубави створи.

Свет није произашао од безумља или од случаја, без смисла и намене, него је произишао од Бога Свемудрога, Свезнајућег, свемилостивог, који њим и управља водећи га смисленоме циљу.” ”Оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу.” (1. Кор. 10, 20) ”Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од њега?” (1. Кор. 10, 22) опомиње нас апостол.

За Фондацију Пријатељ Божији: протојереј-ставрофор Василије Томић