У првим данима моје монашке каријере у Донском манастиру у Москви, десио се период када сам престао да читам Јеванђеље. Тада сам био веома заузет и нисам имао довољно времена да отворим Свето писмо и усредсредим се на читање и значење речи. Нисам се много обазирао на то и једноставно сам наставио да испуњавам своје обавезе, радећи од четири ујутру до касно увече.

Споља није било промена али сам постепено почео да примећујем да ме све више оптерећује осећај интензивног духовног и телесног умора, који нисам могао да „ослободим“ ни сном, ни храном, ни одмором. Било да сам заспао или се пробудио, отишао на службе или на посао, стално сам имао осећај да ми неко забада зуби у врат и исисава сву снагу из мене.

Убрзо сам дошао у стање да су ми ноге почеле клецати док ходам, а моје дрхтаве руке отежавале су ми вожњу. Тело и душа су се сваким даном све више исцрпљивали, а још увек нисам могао да разумем прави разлог.

У оваквом стању дошао сам у канцеларију игумана, оца Агатодора, да поразговарам о неким текућим стварима. Но, он је, пошто је проницљив човек, одмах питао шта ми је.

Исцрпљеним гласом тихо сам одговорио: „Не знам... не осећам се добро.“

Зауставио је поглед на мени, као да покушава да брзо проникне у моју душу и пронађе извор моје болести. Одједном је упитао: „Када си последњи пут читао Јеванђеље?“ Почео сам да се присећам и био ужаснут када сам схватио да не могу да се сетим када сам последњи пут узео књигу у руке, а камоли да читам Јеванђеље.

'Како је то могуће? Колико дуго живим без своје главне духовне хране?'

Са великим унутрашњим немиром, отрчао сам у своју келију, узео Јеванђеље и почео да читам. Отворио сам га и, као човек који умире од жеђи, читао сам и читао и читао... На своје чуђење, што сам више читао, осећао сам да ми је све боље. Невидљиви зуби који су се забијали у мој врат постепено су олабавили и дисао сам слободније. Са сваким новим поглављем (одједном сам прочитао десетак) постајао сам све бољи и бољи. Окретао сам страницу по страницу док нисам схватио да сам потпуно ослобођен своје болести. Осећај угњетавања је нестао. Ропство које сам доживео за то време постало ми је велика лекција, коју не треба да учим двапут. Од тада читам 365 поглавља годишње, односно свако јутро по једно поглавље.

Човек се састоји из два дела – душе и тела. Ми хранимо своје тело али душа остаје гладна. Главна храна за душу је Јеванђеље. Не заборављамо да увече напунимо мобилне телефоне, али смо склони да заборавимо нашу душу. Када читамо Јеванђеље, добијамо благодат. Једно поглавље ујутру нас пуни милошћу за цео дан, чинећи га потпуно другачијим. Размишљајући о прочитаном, приметићемо да ће се нешто од тога и остварити, иако Јеванђеље није књига за гатање. То је књига живота по којој сваки хришћанин треба да живи.

Понекад заборавимо каква се велика сила крије у овој књизи. Када бисмо икада видели како ђаво бежи када узмемо у руке Јеванђеље, држали бисмо се за њега и никада га не бисмо пустили. За мог исповедника, оца Кирила (Павлова), Јеванђеље је увек било на првом месту. Своје Јеванђеље је пронашао у рушевинама Стаљинграда током Другог светског рата и са њим прошао кроз рат. Много касније и ја сам морао да уђем на своје бојно поље да би схватио да нема победе без Јеванђеља.

Игуман Алипије (Животиков), клирик цркве Свете Тројице у Новом Ватутинку
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: Храм Воскресения Христова в Кадашах - kadashi.ru