Многи постављају питање: зашто Бог допушта смрт? Зашто Бог допушта да смрт задеси слуге Божије, понекад чак и за време служења Богу? Зашто их Бог не чува?

Ево шта треба да схватимо пре свега: онај ко жели да иде за Христом ићи ће с Њим истим путем. Од тренутка кад Христов слуга одлучи да иде за Њим, он нема другог пута. Наше кретање у сусрет Христу јесте пут угледања на Њега. Сам Христос нам је показао овај пут – не толико речима и Својим учењем колико личним примером, и сви они који желе да буду Његови ученици треба да иду овим путем за Својим Учитељем: „да иду Његовим стопама“.

Али се може поставити и питање: а зашто наш живот мора бити пун невоља? Зар Бог жели да се мучимо, да патимо и да умремо? Несумњиво је једно: Бог никоме не жели зло, Он не жели да човек пати, Он мрзи зло. Али се патња и смрт дешавају, нажалост, – и дешавају се зато што је човек отпао од Бога, пад првоствореног човека је донео у наш живот смрт – овог највећег и последњег човековог непријатеља, по речима апостола Павла. Смрт ће ранити сваког. Чак је и Христос као Богочовек дозволио да Га смрт рани и у извесном тренутку Његовим ученицима се учинило да Га је смрт сакрушила и победила.

Знамо да је Бог створио човека и да га је сместио у Рај блаженства, на место истовремено и духовно и материјално, како би човек био срећан и духовно и телесно. Господ је човека сместио у Рај, заповедивши му да „га обрађује и чува“. Али на несрећу, први човек, који је подлегао искушењу ласкања, радозналости и насладе, пао је због непослушања. То је био главни разлог због којег је истеран из Раја. Човек је сам прекинуо своју везу с Богом, док је Бог покретан љубављу, упозорио Адама: у тренутку кад поједе плод с дрвета познања добра и зла – умреће смрћу. А човек је хтео да иде својим путем. Дакле, прекршио је заповест Божију, прво је умро духовно, јер се прекинула веза с Богом, а затим је већ после много година преминуо и телесно. Адам је постао сведок прве телесне смрти на свету – свог првог сина Авеља, којег је убио Каин. И после дугог временског периода умро је и сам. Прво је умро Авељ, а не Адам, којем је предстојало да окуси горчину прве смрти другог човека, а затим и своје. Од тада се цело човечанство потчинило овом страшном и неприродном процесу – смрти. Човек је постао смртан.

Прошло је неколико миленијума и на свет је дошао Христос Који је уништио смрт Својим славним Васкрсењем из мртвих. Пошто Христос није учествовао у греху, смрт над Њим нема никакву власт.

Који пут и начин нам је Христос оставио како бисмо се и ми избавили смрти? Пут Својих Крсних страдања и Своје смрти. Пут аскезе, која Њему Самом као Богу није била нимало потребна. Његова смрт је згазила нашу смрт даровавши нам васкрсење и преображење тела у вечности. Душевна смрт је уништена Христовим Васкрсењем.

Ако примимо Тајну Светог Крштења, свесно учествујемо у свим другим Тајнама Цркве и у њеном животу, после свеопштег васкрсења из мртвих у Другом и славном доласку Господа нашег Исуса Христа биће згажена и телесна смрт. Смрти од тог тренутка више неће бити. Тада ће сви људи, сви нараштаји, почевши од Адама, па све до последњег човека, васкрснути.

Сад је смрт за нас страшна и трагична чињеница, нешто неприродно. Нисмо првобитно створени као смртни и зато кад видимо туђу смрт увек гајимо извесну одвратност према њој. Смрт је за нас права трагедија, зато што нас вређа, јер смо створени по Божијем образу и подобију. Сваки пут кад неки човек умире, може се рећи да се на тај начин вређа Сам Бог, Који је створио човека као бесмртног, зато што је оно што је Господ створио – човека, ђаво успео да поквари и да оштети и да га преда трулежи – не заувек, наравно, али на дуг временски период.

Видите: Христос је дошао у свет, добровољно Се предао на Крсну смрт и Својом жртвом је уништио смрт. А пре Крсне жртве смрт је била страшна за човека, а захваљујући смрти Богочовека човек је постао страшан за смрт. Зато и појемо на Васкрс: „Христос воскресе из мервих, смертију смерт поправ!“ Како пише свети Јован Златоусти: „Нико нека се не боји смрти, јер нас је Спаситељ избавио од ње!“

У тропарима парастоса се поје: „Воистину страшно смерти таинство, како душа с телом насилно разлучајетсја… Плачу и ридају, јегда помишљају смерт и вижду во гробјех лежашчују, по образу Божију созданују нашу красоту безобразну, беславну, не имејушчују вида!“ Тако Црква описује трагедију смрти. „О чудесе! Што сије јеже о нас бист таинство? Како предахомсја тљенију! Како сопрјагохомсја смерти?“ А затим се Црква обраћа Христу Који је уништио трагедију смрти и Који је светлошћу Свог васкрсења осветио катастрофу коју је смрт донела у свет, тако да од тог тренутка смрт од тиранина постаје за нас врата која воде у Царство Божије, у којем ћемо чекати да наступи свеопште васкрсење из мртвих. Црква у тропарима парастоса одговара: „Воистину Бога повеленијем, јакоже писано јест, подајушчаго престављшемусја упокојеније.“

Дакле, смрт је неизбежни удео свих људи. Неки тврде да постоји битна разлика у томе да ли човек умире у старости или у младости. Ова посматрања нас суочавају с реалношћу овог живота и живота у Христу, зато што је свима очигледно да смрт не бира, да нико неће опстати пред њом, она узима и праведника, и грешника, и богатог и сиромашног. Кад би злом смрћу умирали само грешници, живот у Христу би био срећно провођење времена. Односно, ако тако размишљамо, било би овако: ако желиш да будеш срећан – иди за Христом. То је наивна заблуда. И биће огромна грешка ако томе будемо учили своју децу говорећи им: „Веруј у Бога да би те Он чувао, да би добро учио и да би твој живот био уређен.“

Христос ниједном човеку није обећао да ће његов живот бити лак и безбрижан. Али шта је Христос рекао? – Рекао је: „У свету ћете имати жалост и пошто су Мене прогањали и вас ће прогонити, Мене су клеветали и вас ће клеветати, Мене су разапели и вас ће мучити до смрти!“ Недвосмислено је јасно: ако желимо да идемо за Христом, ни за кога од нас неће бити изузетка, сви ми, Христови ученици, бићемо подвргнути невољама и овој трагедији људске природе, сви ћемо бити подвргнути овом непоколебљивом духовном закону.

Врло често Господ допушта да свеце задесе најразличитије ужасне смрти као што су: мученичке, од ватре, мача, од злих људи, од различитих несрећних случајева, како бисмо се видећи их утешили због тога што Господ дозвољава да и Његове свете задеси таква смрт. Тако видећи свеце који западају у различите невоље и ми бивамо уздржнији и стрпљивији.

Нека нико не мисли да Господ дозвољава да овакве невоље и несреће и смрти задесе само грешнике, коначно Се окренувши од њих. Кад сазнају да је неко умро страшном смрћу људи често мисле да су узрок смрти његови грехови и падају у очај. Постављају питања: зашто је тај и тај човек умро у младости од рака? Свети Порфирије је од младости патио од мноштва различитих болести. Можда је Господ то такође дозволио због њихових грехова? А Атанасије Атонски, изузетно велики светогорски светац, умро је пошто се на њега срушила купола храма Лавре у изградњи!…

А и Сам Христос је искусио срамну и мучну смрт. За време римске владавине смрт на крсту се сматрала једном од најстрашнијих и најсрамнијих. Тако су се погубљивали робови, бунтовници и изроди. Међутим, ради човековог спасења Христос није нимало сумњао, искусио је не само ову срамну и понижавајућу смрт, већ је подвргнут читавом низу поруга: био је попљуван, тучен, вређан, разоденут… Зашто је Бог дозволио да Га Његово створење – човек – подвргне таквим мукама и понижењима? – Пре свега како би испунио Своју замисао о искупљењу човека. Али и да би нам показао да је први прошао овим путем и да би затворио уста свима који би се усудили да кажу: „Ево, за време Свог земаљског живота он је само уживао, а зашто ја патим?“ Христос нам је показао лични пример како бисмо гледајући на Њега и ми били укрепљени и утешени идући Његовим стопама, како каже апостол (в.: 1 Петр. 4: 1-11). Кад видимо да не пате само грешници, већ да понекад и свеци умиру страдалничком смрћу то ће за нас представљати подстицај за трпљење. Ако је тај и тај светац тако патио, зашто онда и ја, оптерећен мноштвом грехова, не бих мало трпео?

Постоји и други разлог за то што понекад добри Бог дозвољава да се деси тешка смрт: да бисмо се усавршавали, јер смо сви ми несавршени пред Богом. Сваки пут кад човек бива подвргнут неправди, различитим облицима угњетавања или кад пати због несреће, невоље и болести (посебно у младим годинама) или чак смрти, то постаје повод за уздарје од Бога у Царству Небеском, као што је речено у Писму: „Мало сте претрпели – много сте стекли.“ Овде, на земљи, чак и неколико минута мучења, које човек истрпи с благодарношћу, могу постати узрок вечног блаженства. Кад је 40 севастијских мученика бачено у хладно језеро, рекли су: „Браћо, истрпимо мало, али ћемо стећи вечни Рај!“

У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.

Имајући у виду све ово човек с неупоредивом лакоћом и стрпљењем може да поднесе све невоље које га задесе на животном путу, по речима апостола: „Недостојна су страдања овог живота у односу на Славу Божију која ће се у нама открити.“ Какву тежину имају пролазне невоље у поређењу са свевидећом, непоткупљивом благошћу Божијом, која свима даје уздарје?! Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено.

Још један узрок због којег Бог дозвољава да такве невоље задесе свеца представља наследност. Попут Главе Цркве Исуса Христа, мученици који иду за Њим, трпе за Њега различите муке. На крви Господа Исуса Христа и крви мученика основана је Црква. Христос је као Јагње узео на Себе грехове целог света, па тако и свеци, угледајући се на Христа, узимају грехове своје духовне деце и уништавају власт коју ђаво има над њима. Пастири који су достигли духовно стање сами постају жртва пријатна, како би укрепили своју духовну децу у вери.

Али може се поставити питање: како добри Бог, Који све воли, допушта да због једних људи пате други? На ово питање ми, људи, немамо одговор. Али сам потпуно сигуран у следеће: Господ не жели да било ко од људи уопште пати, Он не жели човеку ништа рђаво и зло. Како је рекао свети Пајсије, Господ дозвољава да се деси зло, зато што зна да ће у коначном то изаћи на добро и духовну корист.

Шта је, заправо, човек? Земља, прах. Оштећени образ Божији који сте стално удаљава од Њега и губи своје лице. И кога можемо назвати блаженим у правом смислу ове речи? Онога ко је успео да искористи кратки период овог пролазног живота за стицање вечног живота у Царству Небеском. Онога ко је схватио намену овог живота и ко га је провео праведно, никога не вређајући, не тлачећи, чувајући своју савест пред Богом и пред људима, ко се, и ако се оклизнуо, покајао и ко је донео плод покајања и ко се у таквом стању упокојио. Шта у коначном човек носи са собом у вечност? Само своја добра дела као драгоцено наследство, које му више нико неће одузети. Желиш да покажеш Богу своја добра дела, своје покајање? Покајање се сматра правилним кад с овим осећањем прелазимо у вечност. Стражимо зато и молимо се да нас смрт не задеси неспремне, да не напустимо овај свет немајући никакве везе с Богом. Иначе је и сам наш живот био узалудан. Пред лицем вечности и смрти свака лаж бива обнажена.

Сасвим је природно што ћемо ми, који живимо у свету, у потпуности искусити и сузе и невоље, али поред свега тога не треба да оставимо уздање у Бога и у Његов Промисао о нама. Христос је преко апостола Павла рекао: „Немојте туговати као они који немају наде.“ Наравно, чак ни свеци не могу уопште да не тугују, али се угледајмо на оне који имају наду. Ако немамо наду у вечни живот у Царству Небеском, како ћемо моћи да поднесемо трагичан тренутак смрти? У том случају можемо пасти у очајање и наћи се лицем у лице с овом страшном катастрофом. Такав човек у тренутку одвајања душе од тела неће имати никакву утеху – због тога што је свестан чињенице да је протраћио живот, и због недоумице шта ће бити с њим после смрти. Боље би му било да се уопште није родио него да тако умре и да причини својим ближњима толику несрећу. Да није било Христовог Васкрсења и вечног живота, наш живот не би имао никаквог смисла и, да тако кажем, „позитивну противтежу“.

Чак и ако људи Божији пате пред смрт и плачу, они се надају милосрђу Божијем и ова нада их крепи Али ће и ближњи бити утешени знајући да је човек био побожан и да је стремио ка Богу. Бог воли човека и по речима светог Јефрема Сиријског „за Бога није добитак да некога пошаље у пакао“. А ако немамо такву наду, наш живот је права бесмислена трагедија. Шта ћемо моћи да кажемо сами себи у тренутку кад се наша душа буде одвајала од тела? Како ћемо издржати овај тренутак? Зато што је смрт страшни судија, она је мерило целог нашег живота. Ето зашто Свето Писмо каже: „Сећај се смрти и никад нећеш згрешити.“ Дакле, припрема за смрт има веома велики значај за хришћанина.

Неки постављају питање: „Како Бог може да буде са човеком ако Он често не одагнава од нас конкретно зло?“ Да, Господ често због само Њему познатих разлога не одагнава од нас неку жалосну околност и тешкоће, али нам присуство Бога у животу човека даје могућност да преобразимо ово зло и да подносимо патњу са благодарењем претварајући је из оштрог трња у драгоцене дијаманте. Скрушавањем срца и покорним трпљењем невоља доказаћемо Богу наше дуготрпљење. Тада ће бити очигледна корист од тога.

На путу ка Богу човек који стрпљиво пати стиче огромну корист, он постаје и користан људима због свог кротког подношења невоља, и Богу пријатан. Кад такав хришћанин оде из овог света и погледа све што је издржао кроз духовну призму вечности, сигурно ће узнети славословље Богу. Очигледно ће видети какву корист је стекао од трпљења невоља, болова и тешкоћа, на које у будућем животу неће бити чак ни алузије. У будућем животу праведници и покајани грешници неће имати ни невоље, ни бола, ни жалости. Кад је Бог с нама све се у нашем животу мења набоље и човек схвата разлог онога што му се дешава и благодари Богу. Тада се решавају све његове велике и мале недоумице у вези с оним што му се дешавало у животу. Али у садашњости само неки свеци којима Бог открива Своју вољу могу бити обавештени о томе због чега нам се све то дешава у нашем животу.

Лимасолски митрополит Атанасије
Са грчког превео Димитрије Лампадист
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру