Ни слава ни богатство, ни моћ ни физичка снага, нити било која друга људска предност не могу човеку донети истинску срећу. Она се рађа једино из чисте савести. (Свети Јован Златоусти)
Човек чистог срца носи у себи мир који не зависи од околине. И када га снађу искушења и невоље, у дубини душе остаје ослонац који свет не може да му одузме. Зато се стиче утисак да Бог већ у овом земаљском животу дарује таквим људима предукус радости Царства Небеског.
Савест је један од највећих Божјих дарова. Она нас непрекидно подсећа на добро, опомиње када скренемо са правог пута и сведочи да смо створени по лику и подобију Божјем.
Свако од нас познаје тај тихи унутрашњи глас. Понекад нас опомиње и мучи због онога што смо учинили, а понекад испуњава радошћу и миром. Тај глас називамо савешћу. Она је урођени духовни инстинкт који нам помаже да разликујемо добро од зла и често види јасније од нашег разума, јер не процењује шта је корисно или исплативо, већ шта је исправно. Ко научи да слуша своју савест, ретко ће се стидети својих поступака.
Шта Свето Писмо открива о савести?
У Светом Писму савест се често назива срцем. У Беседи на гори Господ Исус Христос говори о оку које открива какво је човеково унутрашње стање – „Свијећа је тијелу око“ (Мт. 6, 22) – а свети оци у томе виде и слику савести која осветљава човеков духовни живот.
Господ савест назива и „супарником“ са којим се човек мора помирити док је још на путу живота, пре него што стане пред Божји суд: „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим“ (Мт. 5, 25). Тај необичан израз показује да се савест непрестано супротставља нашим лошим намерама и жељама. Она не долази на компромис са грехом, већ нас позива да се вратимо истини.
Лично искуство потврђује да тај унутрашњи глас није под нашом влашћу. Он се јавља без обзира на то да ли желимо да га чујемо или не. Као што не можемо убедити себе да нисмо гладни када смо гладни, или да смо одморни када смо исцрпљени, тако не можемо ни убедити себе да смо поступали исправно ако нас савест разобличава.
У Христовим речима о ономе чији „црв не умире и огањ се не гаси“ (Мк. 9, 47–48), свети оци препознају управо грижњу савести која ће мучити непокајане грешнике. Ту унутрашњу муку снажно је описао и велики руски песник Александар Пушкин. У драми Шкрти витез приказује савест као немилосрдног сведока који човеку не да мира, а у Борису Годунову показује колико је тежак терет нечисте савести.
Савест – закон који Бог уписује у срце
Бог је приликом стварања човека у његовој природи утиснуо стремљење ка добру. Тај унутрашњи закон делује кроз савест, која се с правом назива гласом Божјим у човеку. Зато савест није привилегија само верујућих људи. Она је присутна у сваком човеку, без обзира на народ, културу, образовање или време у коме живи.
Историја човечанства то јасно потврђује. Народи су имали различите обичаје, законе и начин живота, али су сви знали да разликују добро од зла, поштовање од неправде и врлину од порока. Свуда важи исто правило: човек не жели да му други чине зло, па зато осећа да ни сам не сме чинити зло другом. Управо зато се порок скоро увек крије и настоји да се представи као врлина.
Апостол Павле о томе говори у Посланици Римљанима, објашњавајући да и они који нису примили писани Закон Божји могу својим животом показати да је Божји закон записан у њиховим срцима:
„Јер кад незнабошци који немају закон чине од природе што је по закону, они, немајући закона, сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савјест њихова, и мисли се међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим. 2, 14–15)
По речима апостола Павла, Бог ће на Последњем суду гледати не само шта је човек знао, већ и како је живео у складу са својом савешћу.
Савест је посебно осетљива код деце, чије срце још није помрачено навикама и страстима. Да човек није пао у грех, савест би му била довољан водич кроз живот. Међутим, грех је замутио тај унутрашњи глас, па је зато Бог човеку дао и писани Закон који га подсећа на истину коју је већ носио у себи. И једно и друго говори исто:
„Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима.“ (Мт. 7, 12)
У свакодневном животу често више верујемо човеку за кога кажемо да има чисту савест него ономе ко се само добро позива на законе. Закон не може предвидети сваку животну ситуацију, а вешт човек уме да пронађе рупу и у најбоље написаном пропису. Савест, међутим, не може да се превари.
Библија открива како делује савест
Ниједна књига не говори о савести тако дубоко и тако уверљиво као Свето Писмо. Оно нам кроз бројне личности показује шта се дешава у човековој души када послуша савест, али и када покуша да је ућутка.
Када човек покушава да ућутка своју савест, она се јавља кроз стид, страх и немир:
– Адам и Ева су се, одмах после пада у грех, застидели и сакрили од Бога (Пост. 3, 7–10).
– Кајин је, пошто је из зависти убио свога брата Авеља, постао човек који живи у сталном страху (Пост. 4, 14).
– Цар Саул, који је дуго прогонио невиног Давида, заплакао је када је схватио да му је Давид поштедео живот уместо да му се освети (1. Сам. 26).
– Горди књижевници и фарисеји, који су довели пред Христа жену ухваћену у прељубу, један по један су се удаљили када их је Господ суочио са сопственом савешћу (Јн. 8).
Понекад глас савести постаје толико тежак да човек више не може да поднесе терет сопственог греха. Најпотреснији пример је Јуда Искариотски, који после издаје Христа није успео да пронађе пут покајања, већ је, савладан очајањем, завршио свој живот (Мт. 27).
Свето Писмо открива и нешто друго: човек не чује увек савест оног тренутка када греши. Страсти, страх или заслепљеност понекад привремено пригуше њен глас – али она не престаје да говори, и на крају се увек јави:
– Јосифова браћа су се, тек када су се и сама нашла у великој невољи, сетила свог злочина и признала да их је сустигла заслужена казна (Пост. 42, 21).
– Цар Давид је тежину свог греха у потпуности схватио тек када га је пророк Натан суочио са истином (2. Сам. 12, 13).
– Апостол Петар је, уплашен, три пута одрекао Христа; али када је запевао петао, сетио се Господњих речи и горко заплакао.
– Покајани разбојник на крсту, у последњим тренуцима живота, признао је да праведно страда због својих дела – то искрено покајање отворило му је врата Раја (Лк. 23, 40–43).
– Закхеј цариник је, дирнут Христовом љубављу, одлучио да врати све што је неправедно стекао и да исправи зло које је учинио (Лк. 19, 8).
С друге стране, чиста савест човеку даје снагу и онда када пролази кроз највећа страдања:
– Праведни Јов је, и усред тешких искушења, знао да није одступио од Бога, па није изгубио наду у Његову милост (Јов 27, 6).
– Цар Језекија је са смирењем призвао Бога, сећајући се да је живео пред Њим чистог срца, и Господ му је даровао исцељење (2. Цар. 20, 3).
– Апостол Павле је читав свој живот посветио Христу; зато се није плашио смрти, већ је са надом очекивао тренутак када ће бити са Господом (Фил. 1, 23).
За човека који се искрено каје нема веће радости од опроштаја и мира који се враћа у срце. Јеванђеље је препуно таквих примера: грешна жена, којој је Христос опростио грехе, са сузама је прала Његове ноге и брисала их својом косом (Лк. 7, 38). Њена прича показује колико дубок мир може донети очишћена савест.
Али Свето Писмо нас и опомиње. Ако човек упорно занемарује глас савести и изнова се препушта греху, временом може постати неосетљив за Божји позив. Управо зато апостол Павле упозорава:
„Имајући вјеру и добру савјест, коју неки одбацивши претрпјеше бродолом вјере.“ (1. Тим. 1, 19)
Психолошка страна савести
Психологија већ дуго покушава да одговори на два важна питања. Прво: да ли се човек рађа са савешћу или је она само плод васпитања и средине у којој одраста? И друго: да ли је савест само производ нашег разума, осећања и воље, или је нешто што стоји изнад њих?
Када пажљиво посматрамо човеков живот, тешко је поверовати да је савест само последица васпитања или навике. И мала деца, пре него што науче правила и законе, показују да осећају разлику између добра и зла. Често сама признају да су погрешила или се постиде када ураде нешто што није исправно.
Још је теже објаснити савест као обичан нагон. Сваки нагон човека води ка ономе што му доноси корист, задовољство или опстанак. Савест, међутим, често тражи управо супротно. Она нас позива да будемо поштени и када због тога трпимо штету, да говоримо истину и када нам је лакше да слажемо, да опростимо онда када бисмо најрадије вратили истом мером. Зато многи у самом постојању савести виде један од најважнијих доказа да човек није само биолошко биће. У њему постоји нешто што га непрестано позива на добро, чак и онда када му је зло лакше, исплативије или примамљивије.
Савест је тесно повезана са нашим разумом, али није исто што и разум. Разум уме да процени шта је паметно, корисно или логично. Савест поставља друго питање: да ли је то добро и исправно? Човек понекад савршено добро зна шта би му донело корист, али ипак осећа да то не сме да учини. Управо ту се открива деловање савести – она не одбија разум, већ га усмерава и подсећа да није све што је корисно истовремено и морално.
Исто важи и за човекову вољу. Ми смо слободни да бирамо своје поступке, али слобода сама по себи не говори шта је исправно. Када би савест била само део наше воље, никада не бисмо осетили унутрашњи сукоб. Радили бисмо оно што желимо и били бисмо мирни. Међутим, искуство показује супротно: човек може да поступи по својој вољи, али да после тога изгуби мир, јер га савест непрестано опомиње.
Ни осећања сама не могу објаснити савест. Срце природно тежи радости, удобности и ономе што му прија. Савест нас, међутим, често позива да прихватимо жртву, одрицање или страдање ради истине. Она нас понекад води путем који није лак, али је једини који доноси истински мир.
Зато су многи хришћански мислиоци закључили да је савест више од психолошке појаве. Она је Божји закон уписан у човеково срце, и управо зато може да опомиње наш разум, исправља нашу вољу и смирује или узнемирава наше срце. Ипак, као и сваки Божји дар, и савест може временом да ослаби ако је човек упорно занемарује. Она не престаје да постоји, али њен глас постаје све тиши. Зато је важно да га не пригушујемо, већ да га слушамо док је још јасан.
Како сачувати чисту савест?
„Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.“ (Прич. 4, 23)
Овим речима Свето Писмо нас позива да чувамо своју унутрашњу чистоту. Али шта ако човек носи терет нечисте савести? Да ли после учињеног греха више нема наде?
Хришћанска вера на то даје охрабрујући одговор: има. Бог не оставља човека заробљеног у његовим падовима, већ му увек отвара пут повратка. Тај пут почиње искреним покајањем и жељом да се живот промени. Господ нам прашта ради Свога Јединородног Сина, Који је на Крсту принео жртву за спасење света.
Зато Црква придаје тако велики значај Светим Тајнама. У Крштењу човек започиње нови живот у Христу, а кроз Исповест и Свето Причешће се непрекидно обнавља, примајући Божји опроштај и исцељење душе. Тако Господ чисти савест од терета греха и враћа човеку мир који је изгубио.
Али хришћански живот не завршава се опроштајем. Он тек тада почиње. Кроз учење Цркве, молитву, покајање и благодат Светог Духа, савест постепено постаје све осетљивија. Човек све лакше препознаје добро, све брже уочава своје слабости и све искреније жели да живи по вољи Божјој. Управо је то један од најважнијих циљева духовног живота.
Зато Господ у Беседи на гори каже: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ (Мт. 5, 8)
Када је савест чиста, Божја светлост лакше испуњава човекову душу. Она просветљује мисли, смирује срце, учвршћује вољу и даје снагу за свако добро дело. Такав човек не живи само за себе. Његов живот постаје благослов и за друге, јер својим примером показује да је могуће живети у миру са Богом, са људима и са сопственом савешћу.
Историја Цркве препуна је таквих примера. Светитељи нису постали велики зато што су били безгрешни, већ зато што су своју савест чували будном, кајали се за своје падове и целим бићем стремили Богу. Зато су многи од њих постали утеха, ослонац и путоказ безбројним људима.
Закључак
Чиста савест један је од највећих Божијих дарова човеку. Она доноси мир који не зависи од богатства, успеха или околине у којима живимо. Управо зато људи чистог срца и усред искушења одржавају унутрашњу радост и наду. Као да им Господ већ овде, на земљи, дарује предукус Царства Небеског.
Свети Јован Златоусти то је сажето изразио речима које остају подједнако истина и данас: „Ни слава ни богатство, ни велика моћ ни физичка снага, ни било која друга људска предност не може донети истинску срећу. Она долази једино од духовног здравља и чисте савести.“
Епископ Александар (Милеант).
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Никола Животин
Извор: fatheralexander.org