Учење Господа Исуса Христа – истинита светлост живота, залог савршеног живота, радостан и слободан. Спаситељ је дошао да пробуди духовне силе човека, да човек не би закопавао таланте у земљу, да не би био плашљиви и уплашени роб, већ да би са слободом сина радио на њиви и у винограду Оца свога.

Бог жели слободну љубав човека, најдубље, искрено општење са Њим. Он је наш Пут, Истина и Живот, хришћанин живи љубављу Његовом, храни се благодаћу Његовом, у светлости Његовој види живот свој. Њему приноси своје туге и радости, узнемирености и сумње, своје наде и страх...

Христов Пут никада не може бити лак и удобан, као што су други путеви, који воде у погибао. Пут Христов остаје узак, попут уских и неприметних врата, која воде у Царство Христово. Хришћанин мора да одбаци себе, да остави све иза себе, и не окрећући се да изврши своје дело на њиви Господњој. Смисао живота хришћанина је у сатрудништву Богу, у служењу дела изградње Царства Божијег.

Живети у овом свету по правди Божијој, речју и делом бити његов весник, мушки се борити са саблазнима живота, своје туге и бриге полагати на Бога, своје немоћи и грехе чистити светошћу Његовом, љубављу Његовом...

Христос – „није од овог света“. Зато Га свет мрзи, а заједно са Њим – и Његове ученике (Јован 15:18-19). Господ је Својим ученицима предсказао прогоне, страдања и мученичку смрт – све се тако и испунило. „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи варалице напредоваће на горе“ (2.Тим. 3:12-13).

Горд и самољубив човек није у стању да прими учење Христово. Само онај ко се смири и умањи, способан је да га смести. „Умањити се“ – значи учинити се кротким, незлобивим, туђим сваком виду насиља и гордости. „Свет“ ће на сваки начин носити и гонити ово добровољно дете.

Христос је свету принео живот и радост, а непријатељ – страдања и несреће. Док у свету постоје муке и страдања, они ће бити удео и сваког нелицемерног слуге Христовог. Хришћанин не може бити у потпуности радостан у овом свету, јер сваки недостатак у љубљеном човеку, постаје извор жалости за њега.

У сва времена су се сретали људи, који су се још за живота, а неретко и после смрти признавали за праведнике. А када се обратиш ка срдачној исповести тих носилаца светлости Христове, онда биваш поражен њиховим искреним, дубоким сазнањем своје греховности, немоћи и сиромаштва.

Ако су Свети јасно схватали своју немоћ и сиромаштво и тако одлазили Богу, то је и нама за духовни раст неопходно, уклоњење од сваког вида зла, чињење добра, пост, молитва и сазнање своје ништавности.
Самозадовољство и самоувереност говоре не о светости и савршенству, већ о гордости, ускоумљу и духовној ограничености.

Почетак смирења, по речи Спаситеља, које верујућег чини сличним свом Учитељу – јесте неисцрпни источник за сазнање повезаности са свим грешним и страдајућим у овом свету.

У свом духовном животу Хришћанин мора бити попут детета, које се не брине о свом расту, сличан љиљану, који не мисли о својој лепоти, или птици, која не брине о сутрашњем дану. Верујући се увек смирује, зато што никога не сматра горим од себе, увек се каје, јер јасно види лепоту Божијег пута и схвата своју удаљеност од њега. Увек плаче, јер сазнаје своју немоћ. И при познању своје немоћи, постојано се очишћује и усавршава... Хришћанин такође не може да мрзи, јер мржња удаљује човека од свемилостивог и кротког Спаситеља.

Протојереј Николај Депутатов