Појмови светитељ и безгрешан нису синоними. Светац је грешник који се каје, односно човек који трезвено процењује своје духовно стање, сагледава своје грехе и у тежњи ка Богу свим силама жели да их се ослободи. Од ове жарке жеље за променом – а то се зове покајање – почиње његово кретање ка светости. Како је једном рекао протојереј Димитриј Смирнов, покајани грешници одлазе у Царство Небеско, а добри људи добијају почаст.

Постојала је само једна особа у историји која је проживела свој живот без иједног греха. То је Исус Христос, у Чијој личности је људска природа несливена, недељиво, непроменљиво и нераздвојно сједињена са Божанском природом. У Њему је свима нама отворена могућност спасења и стицања Царства Небеског. Међутим, да би се спасли потребно је уложити напор, јер по речи Спаситељевој: Царство Небеско на силу се узима (Мт. 11,12 ).

Овај напор је повезан са превазилажењем грешних склоности, сталним радом на себи, жељом за стицањем истих осећања која су у Христу Исусу (Фил. 2,5). На овом путу долази до сусрета са Духом Светим, чија благодат обнавља и преображава нашу природу, доприноси нашем расту по подобију Божијем. Човек заиста почиње да буде вођен Духом Светим. Али водство Духа Светога не значи претварање човека у неку врсту побожног зомбија, чијим мислима, осећањима, поступцима и речима управља неко други, него и даље у нама остаје наша јединствена личност.

У Светом писму читамо о људима који су били у непосредној комуникацији са Богом и истовремено доживљавали разна осећања, поступали противно заповестима Божијим и грешили. Тако се пророк Мојсије, кога црквено предање назива Боговидцем, препире са Богом, опире Му се, приговара. Свети Дух не одузима човеку слободу, укључујући слободу да греши. Зато у Православљу не постоји учење о нечијој личној непогрешивости, а све догмате и доктринарна становишта прихвата саборни ум. Чувар Истине је Црква, коју је основао Сам Господ, а не појединци.

Свака особа – а светитељи нису изузетак – носи отисак епохе, на њега утичу услови у којима је одрастао, образовање и друштвено окружење. У свим временима у историји Цркве ово се добро разумело. Према томе, канонизација - општецрквено величање неког свеца - не значи аутоматско одобравање свих његових поступака.

Тако је свети Кирило Александријски дуго осећао снажну несклоност светом Јовану Златоустом, па је скоро двадесет година после његове смрти признао да је погрешио. Ипак, обојица су канонизовани од Цркве. Свети Јосиф Волотски је много радио на пољу духовног просвећења, али оштре мере за искорењивање јереси на које је он позивао, изгледају прилично сумњиве. Међутим, и он и његов противник, монах Нил Сорски, како по питању прогона јеретика, тако и по питању црквене имовине, прослављени су као светитељи.

Тако, увиђајући утицај времена и места, као и слабости и грешке својствене људима, Црква, разматрајући питање канонизације, скреће пажњу на оно главно што је човека мотивисало у његовом животу – жељу за Богом и жеља да Му служи.

За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: foma.ru