Свети отац наш Григорије беше пореклом са острва Митилине (Лезвоса), из села Акорни. Родитељи његови: Георгије и Марија, беху људи побожни и пуни врлина. Пошто не имађаху деце, они молитвама измолише од Бога овог Георгија, и одгајише га веома брижљиво, учећи га светим и божанским Писмима.
У то време изиђе заповест од цара: да се са острва Митилине шаљу племићска деца у престоницу као таоци, проведу у њој три године, па се онда врате родитељима, а на њихово место иду друга деца. Тако би послан и овај блажени Георгије у својој четрнаестој години. Цар у то време беше Манојло Комнен. Живећи у Цариграду, дечак Георгије се не бављаше сујетним стварима, ни играма, ни телесним разонодама. Напротив, он се подвизаваше и изнураваше своје тело постом и строгим подвизима, изучавајући истовремено и духовне науке. Својом приљежношћу и бистрином он стече многа знања из многих наука. Учитељ му беше свети старац Агатон. Притом, Георгије се стараше не само да стекне знање о врлинама, него и да све врлине упражњава, нарочито врлину милосрђа. Зато је делио сиромашнима и своју сопствену недељну храну, остављајући себи само нешто мало, тек да се живот одржи.
Када дође време да се деца - таоци врате својим кућама, блажени Георгије поступи овако: пошто је стално размишљао о пролазности овога света и свега светскога, и једино желео небеска непролазна и вечна блага, он одлучи да пође уским и тесним путем монашког живота. Због тога се он одрече и отаџбине, и родитеља, и света, и светских телесних жеља, и заједно са својим учитељем Агатоном он отпутова из Цариграда на Исток у манастир који беше подигао овај дивни Агатон. Поставши послушник у том манастиру, он проведе три године као искушеник на једном брду близу манастира. Онда зажеле да иде у Јерусалим да се поклони тамошњим светим местима, и да види духовне и врлинске подвижнике тамошње, да би од њих још боље научио монашки живот. На то доби и пристанак старца Агатона.
Кренувши на пут и дошавши у Свети Град, Георгије се најпре поклони животворном гробу Господњем, па онда оде у Јорданску пустињу. Тамо нађе многе подвижнике чији га подвизи задивише. Гледајући њихове надчовечанске подвиге он се уплаши, и помишљаше да се уопште не одаје таквом живљењу. Али када он тај свој страх и помисли исприча једном веома врлинском и искусном подвижнику, овај му одмах поможе да такве застрашујуће помисли изагна из свога срца. Предавши себе Господу, блажени Георгије остаде код тога старца као послушник, и ускоро прими од њега монашку схиму, и доби ново име Григорије.
Живећи од тада у пустињи и хранећи се само биљем Григорије проведе на том месту око петнаест година, подносећи многа искушења и нападе од лукавих и одвратних демона. Обучен у силу вере и молитве и суза, и уз помоћ благодати, преподобни Григорије савлада све насртаје демона, и јави се као победник над њима. После тога он се опет сети свога старца Агатона, и донесе одлуку да се врати натраг к њему. Вративши се и нашавши преподобног Агатона, он се настани у својој првобитној келији на брду крај манастира, и ту настави своје надчовечанске подвиге. И к њему долажаху многи монаси и световњаци да се наслађују његовим душекорисним поукама.
Пошто у то време обудове на Истоку епископија звана Асос, клирици и монаси тражаху од Васељенског Патријарха и Синода да им нађу и поставе једног достојног јерарха. У то време деси се у Цариграду и ава Агатон, који познаваше Патријарха. Он исприча Патријарху и светом Синоду подвиге овог блаженог Григорија. Патријарх и цар писмом позваше Григорија да дође у Цариград. Не знајући зашто га зову, преподобни Григорије дође у престоницу, и би рукоположен и против своје воље за епископа Асоског у митрополији Ефеској.
Примивши на себе архипастирско бреме, блажени Григорије удвостручи своје подвиге. Но поред личних подвига он имађаше и пастирске подвиге богослужења и проповедање речи Божије. Све своје бриге он окрену на старање како да привуче душе творењу заповести Божјих, и како да их принесе Богу као жртву чисту и беспрекорну. При томе он је, као мудри пристав дома Божјег, понекад употребљавао строгост а понекад благост.
Напредујући тако у пастирствовању и руковођењу стада Христовог, свети Григорије ни тада не остаде на миру од лукавог мрзитеља сваког добра - ђавола. Јер ђаво подстаче неке клирике из његове епископије да га оклеветају код Патријарха и Синода. Али Бог даде те ни Патријарх ни остали архијереји не повероваше тим клеветама. Међутим, када се ови клирици, добивши опроштај од преподобног Григорија за свој први грех, поново побунише против њега и опет га стадоше клеветати код Патријарха и Синода, он са учеником својим Лавом једне ноћи тајно напусти епископију и чамцем пређе на острво Тенедос, у Јегејском Мору, и настани се неко време у једном тамошњем манастиру. Ту он постриже у монашку схиму свог ученика Лава, давши му име Леонтије. Затим пређе на острво Митилину, где посети своје село и своју мајку, па се онда са Леонтијем удаљи на оближњу гору звану Пријант. Желећи да на том пустом месту подигне манастир, он најпре претрпе многа искушења од демона и од околних људи. Али затим доби од Бога благодатну помоћ и дар чудотворства, те и оближње људе обрати на добро и демоне победи. На тој гори он подиже дивну цркву Пресветој Богородици. И око цркве сагради келије, те то место постаде манастир. И многи монаси, слушајући за подвиге и светост блаженог Григорија, слегоше се у његов манастир.
Пошто поживе још неко време и учини многа чудеса, блажени Григорије се престави у миру и отиде ка Господу. Из његовог гроба потече извор воде живе и лековите на славу Божју и на спасење многима.