У светоотачкој традицији, када се говори о греху и борби против њега, често наилазимо на упозорења да су крајности опасне. Опасно је бити „лојалан“ према својим гресима, живети без истинског покајања и тешити себе мишљу да је Господ милостив и да ће, како год да живимо, све на крају бити опроштено. Али је опасна и супротна крајност: када се човек искрено каје због свог греха, а његово покајање више није испуњено надом у Божију милост, већ почиње да га изједа и води у очајање.

Вероватно сваки свештеник има искуство са људима који нису били у стању да себи опросте неке грешке или грехе из прошлости. Једном обављен абортус, дете које је случајно пало кроз прозор због непажње, немарно изговорена реч која је имала далекосежне последице... Много је ситуација у којима човек, скренувши са пута или пропустивши нешто што више никада не може да исправи, проводи године у кајању, плачући и враћајући се у мислима на оно што се догодило.

Таква сећања могу озбиљно да замраче садашњи живот човека, гурајући га у дубоку потиштеност и безнађе. У исто време, због његове патње често пати и цела породица. Човек више не уме да се радује, да буде присутан за своје најмилије, да прихвати добро које му Бог и данас шаље. Као да је читав његов живот заустављен у једном болном тренутку прошлости.

Када покушате да разговарате са таквим људима и кажете им да би било добро да окрену „нови лист“, они обично одговоре: „Како да опростим себи када...“ А онда почиње набрајање свих горких последица до којих је довела учињена грешка или грех. Логика таквог размишљања на први поглед делује јасно: ако сам тада изазвао тешку патњу или губитак вољене особе, онда ми љубав према њој и моја савест не дозвољавају да себи опростим и поново будем срећан. Човеку се чак може учинити да би свака радост представљала издају онога ко је страдао.

Али ту се крије велика опасност. Покајање треба да нас врати Богу и животу, а не да нас заувек затвори у једном тренутку прошлости. Човек може годинама да се кажњава због свог поступка, а да тиме више ништа не поправља. Његова садашња патња тада постаје нови извор несреће, не само за њега већ и за људе који га воле.

Први корак у помоћи оваквој особи може бити разговор о томе зашто и како можемо да се обратимо Богу са својим болом. Јер постоји разлика између тога да човек носи свој бол пред Богом и да га годинама носи сам, затворен у сопственој савести.

Једном сам имао разговор са човеком који годинама није могао да себи опрости непажњу због које је његов унук пао кроз прозор и умро. Човек није могао да се обрати ни Богу, пошто Га је у својој боли почео доживљавати као онога који је дозволио да се догоди ова страшна несрећа. Позвао сам га у нашу удобну трпезарију, где су нас наши свети патријарси с љубављу гледали са зидова. Трудио сам се да створим атмосферу топлине и поверења, како би он већ од почетка разговора осетио да не разговара са неким ко ће га осуђивати, већ са човеком који разуме његову бол. Када су нам донели чај, рекао сам му:

– Сећаш ли се са коликом радошћу сам вас увек дочекивао у цркви, када си доводио Ивана на причешће? Од његовог крштења често смо се састајали. Долазио сам и код вас у госте. И њега сам заволео. И данас тугујем због његове смрти, иако је прошло већ око пет година.

– Али сада те молим да ме разумеш. Твоја непажња ти не даје право да продубљујеш и умножаваш несрећу која се догодила у том давном тренутку. То што се и даље кажњаваш, што очајаваш и што си изгубио смисао живота – и то је несрећа. Ти си уверен да си крив за његову смрт и зато себи ускраћујеш право да данас живиш нормалним животом. Али мораш да схватиш да се тиме не враћаш Ивану и не исправљаш оно што се догодило.

– Прво, зато што твој живот више није само твој. Сети се шта је апостол Павле говорио хришћанима:

„Купљени сте скупо; не будите робови људима.“ (1. Кор. 7, 23)

– Христос нас је скупо откупио. Он је, приневши Себе на Крст и проливши Своју бесцену Крв, узео на Себе оно што човек сам не може да понесе. Зато човек после искреног покајања нема право да се понаша као да је његов грех већи од Христове жртве.

Овде је важно разумети шта заправо значи опростити себи на хришћански начин.

То не значи рећи: „Нисам ништа погрешио.“ Не значи оправдати оно што је било зло, избрисати последице свог поступка или се правити да се ништа није догодило. Неке последице наших поступака остају у овом животу и понекад их човек мора смирено и са љубављу прихватити. Опростити себи значи прихватити Божији опроштај и престати да себе осуђујемо тамо где нас је Бог позвао на покајање и нови живот.

Човек који се каје не говори: „Мој грех није био велики.“ Он говори: „Мој грех је био велики, али је милост Божија већа.“ То је огромна разлика.

Господ, приневши Своју искупитељску жртву и проливши Своју бесцену Крв, отворио је човеку пут повратка. Зато Христова жртва није само сведочанство о томе колико је грех страшан. Она је истовремено и сведочанство о томе колико је велика Божија љубав према човеку. Шта то значи? То значи да човек после покајања не треба да остане заробљен у уверењу да је заувек одбачен. Када човек свој грех принесе Богу са искреним покајањем, његов живот више не сме бити заснован само на том греху. Он је и даље човек, и даље је слаб, али је човек који може да устане, да се промени и да настави свој пут са Христом.

Свети апостол Павле нас подсећа да не припадамо сами себи. Наш живот припада Богу, а Христос нас је скупо откупио. Управо зато човек не сме да дозволи да један догађај, један пад или једна страшна грешка постану једино мерило његовог целокупног живота. Божији промисао не значи да Бог одобрава наше грехе и грешке. Бог не назива зло добрим. Али Он може да делује и усред наших падова, наших слабости и последица наших погрешних избора, водећи човека ка покајању и спасењу. Зато човек не треба да покушава да сам себи буде и судија и џелат. Суд припада Богу, а нама припадају покајање, смирење и труд да од тог тренутка живимо другачије.

Оваква патња јавља се и код људи који верују и код оних који су далеко од Цркве. Код хришћанина је посебно важно да своју кривицу не остави затворену у себи, већ да је принесе Христу. Јер бол који човек донесе пред Бога може постати место сусрета са Његовом милошћу. Мислим да је корен овакве безизлазне патње често у кајању за поступке почињене ван живе везе са Богом. Човек осећа дубоку кривицу и пати због онога што је учинио, али тај бол још није постао хришћанско покајање, јер га није донео пред Бога. Човек све „свари“ у себи, врти исте слике у мислима, поново и поново преживљава оно што се догодило и постепено постаје сопствени судија. Понекад се у њему јавља и љутња према Богу због његове „судбине“. Пита се: „Зашто је Бог дозволио да се ово догоди?“ Тада човек више не гледа према Богу, већ непрестано гледа у сопствену рану.

Нешто слично видимо и у случају Јуде. Он је схватио тежину своје издаје и покајао се на свој начин, али се није вратио Христу. Његов бол није постао пут повратка Богу. Покајање које не води ка Христу лако се претвара у очајање. Зато човеково размишљање о сопственим грешкама и гресима треба да се заустави на месту где почиње истинско покајање: пред Богом.

Треба признати оно што је било погрешно. Треба се покајати. Треба, где је могуће, исправити оно што се може исправити и прихватити последице које су настале. Треба тражити опроштај од оних којима смо нанели зло. Треба прихватити да неке ствари више не можемо да променимо. А онда треба оставити прошлост у Божије руке. Јер оно што долази после искреног покајања – непрестано самоосуђивање, очајање, одбијање да се живи и уверење да за нас више нема наде – може постати тешко искушење. Човек тада лако постаје плен мисли које га убеђују да је његов пад јачи од Божије милости. А то је лаж. Божија милост је већа од нашег греха. Христова Крв је драгоценија од сваке наше кривице.

Сви ми треба да будемо свесни своје велике људске слабости. Због ње смо способни за разне непажње, падове и грехе. Нико од нас не може да каже да је толико јак да никада неће погрешити. Управо зато нам је потребна Црква, потребно нам је покајање и потребан нам је Христос. Али треба да будемо свесни и нечег другог: човек није исто што и његов најгори поступак. Он може да падне и да устане. Може да погреши и да се покаје. Може да направи страшну грешку и да до краја живота носи њене последице, а да ипак поново научи да воли, да се моли и да чини добро. Зато је важно да научимо да себи опраштамо.

Господ очекује од нас снисходљивост и љубав према ближњем, а ближњи укључује и нас саме. Наша сопствена душа такође је човек коме треба показати милост. То, међутим, није попустљивост према греху. То је прихватање истине да смо слаби људи којима је потребна Божија благодат. Ако човек каже: „Погрешио сам, али верујем да ми Бог може опростити“, он иде путем покајања. Ако каже: „Погрешио сам и зато више немам право да живим, да се радујем и да се молим“, он више не говори из смирења. Он одбија да поверује да је Божија милост већа од његовог греха. Зато после покајања треба да дође и један тихи, али веома важан корак: прихватити да нам је Бог дао могућност да наставимо.

Можда нећемо моћи да заборавимо оно што се догодило. Можда ће нас тај догађај до краја живота болети. И то је разумљиво. Али бол не мора да буде очајање. Сећање не мора да буде самокажњавање. Покајање не мора да буде доживотна пресуда. Човек може да каже: „Господе, знам шта сам учинио. Знам да то више не могу да променим. Жао ми је. Прими моје покајање и научи ме да остатак живота проживим тако да више не наносим зло.“ И тада се дешава нешто важно. Човек престаје да се врти око себе и поново почиње да гледа према Христу.

Хришћански живот није живот човека који никада није пао. То је живот човека који после пада зна коме да се врати. Зато ниједан грех или грешка не морају да постану кобни за човека ако у његовој души постоје искрено покајање и нада у бескрајну милост Божију. Наш пад може бити страшан, последице могу бити болне, а неке ране могу остати до краја живота. Али ниједна од тих ствари не мора да буде последња реч.

Последња реч припада Христу. А Његова реч није реч очајања, већ реч милости, опроштаја и живота. Зато, ако си се искрено покајао, немој поново да подижеш зид између себе и Бога тако што ћеш себе годинама осуђивати. Ако си исповедио свој грех, труди се да живиш другачије. Ако можеш нешто да исправиш, исправи. Ако можеш некоме да помогнеш, помози. Ако можеш да учиниш добро, учини га.

Не можеш променити оно што је било, али можеш да предаш Богу оно што ће бити. И када те прошлост поново притисне, сети се да Христос није дошао да спасе само оне који су били безгрешни. Он је дошао ради палих, рањених и грешних, ради оних који знају колико су далеко отишли и који више не знају како да се врате. Зато немој да дозволиш да твоје покајање постане очајање. Опрости себи тамо где ти је Бог већ показао милост. Не зато што твој грех није био важан, већ зато што је Христова жртва већа од твог греха.

Покајање нас враћа Богу. А када нам Бог отвори пут повратка, не треба поново да се враћамо у затвор сопствене прошлости. Устани. Помоли се. Настави да живиш. Воли оне које ти је Бог дао. Чини добро. И оно што више не можеш да исправиш предај Њему.

„Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас.“ (1. Кор. 5, 7)

По мотивима текста свештеника Димитрија Видумкина
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Иван Попов