Прва дужност хришћанина, ученика и следбеника Исуса Христа, јесте да се одрекне себе. Одрећи се себе значи: одрећи се својих лоших навика, искоренити из срца све што нас везује за свет... бити мртав за грех и свет, а жив за Бога.
Друга дужност хришћанина је да узме свој крст. Реч „крст“ означава патње, туге и невоље. „Узети свој крст” значи прихватити без приговора све непријатно, болно, тужно, тешко и угњетавајуће што нам се може догодити у животу. Другим речима, поднети сав смех, презир, умор, тугу и досаду од других; да поднесеш све сиромаштво, несрећу, болест, а да себе не сматраш увређеним. А ако ти, када по вољи Божијој носиш крст свој, горда помисао наговести да ниси слаб као други, него да си чврст, побожан и бољи, искорени такве помисли колико можеш јер руше све твоје врлине.
Сада, постоје „спољни“ крстови и „унутрашњи“ крстови. Сви поменути „крстови“ су спољашњи и Господ неће дозволити да пропадне човек који се труди да их мудро носи. Дух Свети ће га ојачати, управљати и водити даље. Али да бисмо постали свети и били као Исус Христос, нису довољни само спољашњи крстови. Спољашњи крстови без унутрашњих нису од веће користи од спољашње молитве без унутрашње молитве. Спољашње крстове не носе само хришћани, већ сви! Не постоји човек на земљи који није патио на овај или онај начин. Али ко жели да следи Исуса, мора да носи и унутрашње крстове.
Унутрашњи крстови се могу наћи у сваком тренутку, и лакше него спољашњи. Усмери своју пажњу на себе са осећањем покајања и хиљаду унутрашњих крстова ће никнути! На пример, размислите: Како сте дошли на овај свет? Да ли живите како треба? Искрено постављајте себи ова питања и видећете да сте творевина и дело Божије и да постојите само да бисте Њега прослављали свим својим делима, својим животом, целим бићем својим. Али, на жалост, ми не само да Га не величамо, него Га гневимо и обешчашћујемо својим грешним животом! Затим размислите: шта вас чека на другој страни вашег гроба? На коју ћете страну стати у време Христовог суда, на леву или десну? Да ли сте уопште помислили на вечну одвојеност од Бога која је пакао? Да ли и једном помислите на рај који је Господ припремио? Да ли сте икада помислили да се небригом и глупошћу лишавате њених вечних благодати? Ако почнете да размишљате на овај начин, несумњиво ћете почети да бивате узнемирени, но, не покушавајте да одагнате такве мисли кроз празне светске разоноде и забаве јер су вам корисне овакве мисли. У ствари, наћи ћете још крстова!
Стање наше душе у свој њеној наготи никада не можемо видети без посебне помоћи и благодати Божије, јер је унутрашњост наше душе увек скривена од нас сопственим самољубљем, страстима, световним бригама, прелестима. Оно мало што видимо само је површно и ништа више од онога што нам разум и савест могу показати. Непријатељ, Сатана, покушава да нас држи слепим за себе како бисмо били спречени да побегнемо Богу и тражимо спасење. Али ако не може да нас обесхрабри да тражимо Бога, ђаво покушава други трик. Покушава да нам покаже нашу душу у свој њеној слабости и греху како би нас довео у очај, јер зна да би мало ко од нас стајао чврсто када би видео у каквом је заиста изузетно опасном стању нашa душa.
Сада када нас Господ буде водио ка познању себе, сигурно ћемо бити испуњени страхом и тугом јер смо тако дуго тврдоглаво затварали уши за Његов благи глас који нас позива у Царство Божије. Али Господ нас неће искушавати очајањем, јер сваки грех се може избрисати покајањем. Али како нам Господ открива стање наших душа, такве унутрашње крстове морамо носити! Као што немају сви људи исте врлине и исте грехе, тако ни унутрашњи крстови нису исти за све. За неке су они више оптерећујући, а за друге мање: за неке долазе на један начин, а за друге сасвим другачије. Све зависи од човековог душевног стања, као што дужина и начин лечења телесне болести зависи од стања пацијента. Није грешка лекара ако понекад мора да користи веома моћан лек у дужем временском периоду да излечи болест коју је сам пацијент можда иритирао и појачао! Ко хоће да буде добро, пристаће да све поднесе!
Такви унутрашњи крстови понекад делују тако тешки да се нигде не може наћи утеха. Ако се нађете у таквом стању, или какве год патње душе осећате, не очајавајте и не мислите да вас је Господ напустио. Не! Он ће увек бити уз тебе и снажиће те чак и када ти се чини да си на самој ивици пропасти. Он никада неће дозволити да будете у искушењу више него што Он сматра потребним. Не бој се, него се са пуним покорношћу предај Њему, имај стрпљења и моли се. Јер Он је увек наш Отац, и то Отац препун љубави. Ако Он дозволи на човека патњу или крст, то је да би схватио сопствену слабост, да би га научио да се никада не узда у себе и да нико ништа добро не може учинити без Бога. То је само да излечи његову душу, да га учини сличним Исусу Христу, да очисти његово срце, тако да оно буде прикладно пребивалиште за Духа Светога.
Благословен, стоструко блажен, онај коме Господ даје да носи унутрашње крстове јер су истинско исцељење душе, посебна благодат Божија, и показују бригу Његову за наше спасење. Благо том човеку, јер је достигао стање благодати које је немогуће постићи без помоћи Божије, а које ми, на своју штету, не сматрамо ни потребним! Ако своје патње подносите са покорношћу и препуштањем вољи Божијој, Он вас неће напустити и неће вас оставити без утехе. И ако вам Господ подари такав мир и утеху, дозвољавајући да искусите сладост Његове благодати, немојте мислити да је то дато јер сте достигли светост. Такве мисли долазе из гордости и могу се појавити чак и када човек има моћ да чини чуда! Ове утехе су милост и благодат јединог Бога, који вам даје да окусите оно што је припремио онима који га љубе, да бисте се окрепили за нове невоље и патње и да бисте Га са већом ревношћу тражили.
Следити Исуса значи бити послушни речи Исуса Христа. Морамо слушати, веровати и практиковати оно што чујемо у Јеванђељу без претварања и у једноставности срца. Само ако пажљиво слушамо Његову реч и боримо се да пренесемо њене директиве у своје животе, постаћемо прави ученици Исуса Христа.
И то је оно што значи одрећи се себе, узети свој крст и следити Исуса Христа. Ово је прави прави пут у Царство Небеско. То је пут којим је ишао сам Исус док је живео на земљи, а којим ми хришћани морамо ићи. Никада није било нити ће бити другог начина.
Свакако да је овај пут груб, узак и трновит, а посебно се чини на почетку. Али, с друге стране, води право у рај, у Царство Небеско, ка Богу Који је Извор сваког истинитог живота. Жалосни на овај начин, али за сваким нашим кораком предстоје хиљаде духовних награда, о којима свет ништа не зна. Страдања на овом путу нису вечна, и може се рећи да су само тренутна, док су награде за њих бескрајне и вечне, као и сам Бог. Страдање ће из дана у дан постајати све мање и лакше, а благодат ће се повећавати из часа у час, кроз бескрајну вечност.
И зато, не бојте се да следите Исуса Христа. Идите за Њим, пожурите и не одлажите! Идите док су вам врата небеског Царства отворена. Још док сте још далеко, Отац наш небески ће вам доћи у сусрет на путу, пољубиће вас, обући вас у најлепшу одећу и увешће вас у своју брачну одају где Он сам пребива са свим светим пророцима, апостолима, мученицима и свим светима, где ћете се радовати истинском и вечном радошћу. Амин!
Свети Инокентије Аљаски
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Никола Животин
Извор: holycrossoca.org