Ову причу испричале су нам монахиње у манастиру Светог Прохора Пчињског, на југу Србије, неколико километара од границе са Македонијом.

Улазећи у манастирску радњу, видели смо необичну икону: светитељ је приказан са крстом у руци (наравно, то значи мученик или исповедник), али он није обучен у традиционалну одежду, већ у војничку униформу. Неко је сугерисао да је ово слика руског војника -мученика Јевгенија Родионова, који је остао веран Христу, одбијајући да уклони крст у заточеништву, због чега су га убили чеченски насилници.

Али не: као што видите на икони, грб на војничкој униформи није руски, већ српски. Узели су лупу и прочитали натпис: „Св. Јован Руски исповедник. Помоћник српског народа“. Превод, наравно, није потребан, али зашто је Свети Јован у српском облику? Како ово разумети? Наравно, сви светитељи су наши помагачи, а њихова националност не игра велику улогу. Молимо за молитвену подршку Светог Георгија Победоносца или Исака Сирина, Николаја Чудотворца или Мојсија Мурина? Па какве то везе има са нашим земаљским (и ако Бог да, небеским!) сународником, светим исповедником Јованом Руским?

Монахиње су нам рекле следеће. Сви се сећамо страшног НАТО бомбардовања 1999. године, услед којег је колевка српског Православља, Косово и Метохија, пала под неподељену власт исламиста и њихових господара, „мировњака“ из НАТО-а. Сетимо се оних подругљивих васкршњих честитки које су окупатори исписивали на бомбама и пројектилима. Хиљаде људи је погинуло од последица ових бомбардовања. Главне жртве бомбардовања били су цивили.

Како је признао специјални представник УН за људска права у бившој Југославији Јиржи Динстбир, операција НАТО-а на Балкану довела је до више цивилних жртава него сам сукоб на Косову, због којег је наводно и предузета. Нанета је огромна штета екологији Србије, уништена је индустрија земље. Србија је морала да се помири да не буде потпуно упропашћена и уништена. А сећате се, било је веома тешко ослонити се на Русију, која је била стална нада Срба. Али су се уздали у руске светитеље. Исповедник Јован је живописан пример смирења у приликама у којима су се Срби тада нашли. Био је у турском ропству и својим смирењем многе привео Христу. Да, у његовом животу није било светске громогласне победе, нису се певале химне у част руског цара, али је била победа Христова, победа смирења, тиха и светла победа Бога, који радије убеђује у Своје присуство и љубав „танким, хладним гласом“.

Зашто је Свети Јован у српској униформи?

Једном монаху са Свете Горе, како су нам испричале монахиње, јавио се Свети Јован Рус, обучен управо у српску војничку униформу. Светитељ је рекао: „Идем да помогнем својој браћи Србима. Сутрадан, 10. јуна 1999. године, НАТО бомбардовање је престало...

Времена су увек тешка за хришћане, а ни данас није изузетак. Ако погледате шта се дешава на Косову и Метохији, то је још више: живот у региону не може се назвати мирним и срећним. Али проповед Јеванђеља се наставља, без обзира на све. И, како кажу монаси овдашњих манастира, неки локални Албанци и НАТО војници, који су се у почетку односили према Православљу крајње агресивно или са презиром, одједном постају хришћани: једни су приведени Богу чудом, а други оним „тананим гласом”, која се чује кроз тиху светлост Христове љубави, која побеђује свако оружје. Дакле, рано је сахрањивати Православље на Косову и Метохији. Ако је један свети руски заробљеник својим смирењем успео да приведе Христу хиљаде људи, зар онда хиљаде православних Срба, који су се нашли у ропству у сопственој земљи, неће моћи да успеју у сопственом подвигу?

Петар Давидов, 13. септембра 2017. године
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: Православие.ру