Ова светитељка беше из Енона; кћи побожних и знаменитих родитеља у том крају. Када Софија одрасте, родитељи је удадоше, и она роди у браку шесторо деце. Иако се налажаше усред брига и трзавица овога света, ипак она делима својим показа да бриге и трзавице овога света нису уопште сметња да угоди Богу онај који хоће, ако само извршује заповести Господње и негује богољубиве врлине и дела. Стога ова блажена Софија не изостајаше од цркве Божје; а код своје куће она сву ноћ провођаше у бдењу и молитвама. Пошто јој помреше деца, она постаде мајка свима сирочадима и велика помоћница удовицама. А кад имовину своју раздаде сиротињи, она од тада провођаше живот подвижнички: храна јој беше сув хлеб, а пиће - вода; сузе не престајаху из очију њених; псалми Давидови беху непрестано у устима њеним; не малаксаваше, нити се лењаше у молитви; смиреност њена пред сваким човеком, па и оним најмањим, беше неизмерна; милостиња коју она чињаше свима сиромасима, беше радосна и обилна. Ова блажена подвижница сматрала је да пре треба себе да лишава потребнога него да остави сиромаха без своје помоћи; и више се радовала када је давала него када је примала.

Стога је њу пратило необично чудо: она имађаше један суд пун вина, из кога је давала вино сиромасима; кад год је из тог суда давала сиромасима, увек је видела дивно чудо: суд је стално остајао пун вина; и док је она скривала то чудо и није га обелодањивала другима, налазила је суд пун вина кад год га је отворила. Али када она, жељна да покаже моћ и величину Божју, обелодани то чудо једној својој рођаки, она више не нађе суд пун као раније већ празан. То веома ожалости блажену Софију. И видећи у томе недостојност своју, она се одаде још већем подвижништву, и толико осуши и изнури тело своје, да је једва могла дисати.

У таквим подвизима, усред животних брига и тешкоћа, блажена Софија проведе тридесет и четири године. На крају свога земаљског живота она се постриже и постаде монахиња. И у педесет трећој години свога живота она пређе ка Господу.