Православна Црква је литургијска и молитвена заједница. Верујемо да се благодат Божија, дарована свету кроз Распеће и Васкрсење Господа Исуса Христа, простире на целу Цркву и да се њени плодови откривају у животу сваког верника. Молитва је један од најдубљих израза духовног живота, јер се управо кроз њу човек лично обраћа Богу и отвара Му своје срце. У срцу, у најдубљем средишту човековог бића, скривен је и дар благодати који смо примили на Крштењу. Тај дар захтева наш труд, пажњу и истрајност како би у нама заживео и донео плод.

Можемо рећи да се љубав према Богу најјасније види у томе колико Му се човек искрено обраћа. Зато је читав живот Цркве усмерен ка молитви. Архитектура храмова, фреске и иконе, химне, појање, тамјан и богослужбени обреди помажу човеку да се сабере и отвори за сусрет са Богом. Кроз Свете Тајне, богослужења, свакодневне молитве, благодарења и молбе, као и кроз читање Речи Божије, Христос остаје невидљиво присутан међу својим вернима. На Литургији се та стварност посебно снажно доживљава. Слушамо Његову реч у Јеванђељу, гледамо Његов лик на иконама, храм испуњава мирис тамјана, а у Светом Причешћу приступамо истој Тајни за којом су седели апостоли на Тајној вечери.

Молитва нас постепено уводи у живу заједницу са Богом. Зато апостол Павле позива хришћане да се моле непрестано, односно да молитва постане стални део њиховог живота: „Љубав Божија изли се у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5, 5) То је један од најважнијих плодова молитве. Човек који се искрено и истрајно моли постепено постаје способнији да воли и своје ближње. Оно што се рађа у молитви природно се преноси и на однос према људима и целом свету који нас окружује.

Молитва је тесно повезана са вером. Човек се Богу обраћа зато што верује, али постоје и људи који су управо кроз молитву почели да траже Бога и постепено Га открили. Познате су речи блаженог Августина: „Господе, Ти си нас саздао за Себе, и немирно је срце наше док у Теби не нађе покој.“ У њима се налази једноставна истина коју препознаје готово сваки човек: дубоко у себи носимо жељу за миром који не могу трајно да нам донесу ни новац, ни успех, ни удобност, ни било шта што поседујемо. Молитва је место на коме човек ту жеђ за миром приноси Богу.

Црквена молитва и снага заједнице

Богослужења Православне Цркве богата су химнама, стихирама, молбама, славословљима и благодарењима. У њима се сусрећу покајање и радост Васкрсења. Православна духовност је кроз векове чувала и једно и друго: свест о човековој слабости и уверење да последња реч припада животу који је Христос даровао свету. Монаси су својим животом посебно сведочили о том позиву. Трудили су се да Јеванђеље претворе у начин живота, кроз молитву, послушност, уздржање и непрестано враћање Богу. Њихов живот подсећа на речи Светог апостола Павла: „Непрестано се молите.“ (1. Сол. 5, 17)

Покајање у хришћанском животу има своје место управо зато што човек признаје сопствену слабост и жели да се врати Богу. Свест о греху може да пробуди нову снагу за борбу и промену живота. Покајање води ка Васкрсењу, а православна молитва у себи носи ту необичну спојеност суза и радости. Зато се на богослужењима пева: „Јер гле, преко Крста дође радост свему свету.“ Свети Серафим Саровски, један од најпознатијих руских подвижника, хиљаде људи који су му долазили дочекивао је речима: „Радости моја, Христос васкрсе!“ Његов поздрав открива нешто важно: хришћанска радост не зависи од тога да ли је живот тренутно лак.

Кроз Свете Тајне, богослужења и молитве Цркве верницима се дарује благодат Божија. А шта је Црква? Она је заједница људи који се сабирају око Христа и у Евхаристији постају једно тело. Свети апостол Павле каже: „А ви сте тело Христово, и удови понаособ.“ (1. Кор. 12, 27) Он такође пише: „Јер смо један хлеб, једно тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.“ (1. Кор. 10, 17) У Евхаристији се зато на најдубљи начин открива тајна Цркве: верници се причешћују Телом и Крвљу Христовом и улазе у заједницу са Њим и једни са другима. Зато је недељна Литургија средиште живота православног хришћанина. Верници се сабирају, заједно слушају Јеванђеље, певају, моле се и приступају Светом Причешћу. За тај сусрет потребна је припрема која обухвата молитву, пост, помирење са ближњима и очишћење савести кроз исповест. Христос у причи о свадбеној гозби говори о човеку који није имао „свадбено рухо“ (Мт. 22, 11), подсећајући на унутрашњу припремљеност за сусрет са Богом.

Од заједничке молитве до молитве срца

Човек може да се моли код куће, на путу, на послу или било где другде. Ипак, хришћански живот не може да се сведе на приватни однос између појединца и Бога. Човек се у Цркви учи заједништву, праштању, служењу и љубави према ближњима. Румунски теолог отац Думитру Станилоае назвао је Цркву „лабораторијом Васкрсења“. Та слика добро описује оно што се дешава у црквеној заједници: човек постепено учи да изађе из затворености у себе и да своје срце отвори за другога. Заједничка молитва и Свете Тајне помажу му да се бори са себичношћу која разара човека изнутра.

Лична молитва природно наставља оно што човек живи у Цркви. Она може да се одвија свуда: у тишини дома, током путовања, на послу или у кратком тренутку предаха. Рани хришћани, а посебно монаси, често су понављали стихове из Светог писма, нарочито псалме, како би ум задржали у молитви. Из тог предања развила се и Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Њена краткоћа омогућава човеку да јој се враћа током целог дана.

Православна традиција позива и монахе и мирјане на духовни раст. Христове речи „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48) упућене су свим хришћанима. Живот монаха и живот породичног човека имају различите обавезе, али позив на молитву припада свима. Непрестана молитва такође не значи да човек треба да напусти посао и свакодневне обавезе. Она значи да и оно што ради може да буде прожето благодарношћу Богу. Свети апостол Павле пише: „И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, благодарећи Богу Оцу кроз Њега.“ (Кол. 3, 17)

Занимљив пример налазимо у послератној Румунији. Монаси манастира Антим у Букурешту окупили су интелектуалце око молитвене групе познате као „Горући грм“ (Ругул Апринс). Њихова жеља била је да духовност исихазма и праксу непрестане молитве приближе људима који су живели и радили у савременом друштву. Многи учесници су наставили да се баве својим професијама, а истовремено су настојали да молитву дубље унесу у свакодневни живот. Покрет је касније угушен након доласка комуниста на власт, а многи његови чланови су затворени. Њихово искуство остаје сведочанство да молитва може да се чува и усред веома сложеног и непријатељског окружења.

Дубока молитва захтева време и истрајност. Искусни духовници саветују да се дан започне и заврши молитвама из молитвеника, као и да се човек помоли пре и после јела. Током остатка дана могу се понављати кратке молитве: „Господе, помилуј“, „Господе, помози ми“, „Господе, пожури ми у помоћ“, „Господе, не остави мене грешног“, или Исусова молитва. Корисно је и редовно читање Светог писма, нарочито Псалтира и Новог завета. Молитвени живот се гради малим, поновљеним корацима.

Један од највећих проблема у молитви јесте расејаност. Човек изговори речи молитве, а мисли већ оду на посао, новац, породичне проблеме, телефон, неку свађу или нешто што се догодило пре неколико дана. То је искуство готово свакога ко је покушао да се моли пажљивије. Зато је важно да се пажња постепено враћа на речи које изговарамо. Циљ молитве је да ум и срце поново буду заједно.

У православном духовном предању срце се схвата као дубоко средиште човековог бића. Када молитва остане само на нивоу размишљања, лако постаје формална и заморна. Када се ум постепено „спушта“ у срце, молитва добија већу дубину и човек почиње да је доживљава као живи разговор са Богом.

Тај пут захтева пажњу, смирење и истрајност. Човек треба да буде свестан сопствене слабости и да од Бога тражи дар молитве. Права молитва је истовремено и наш труд и Божији дар. Њени плодови се виде у постепеној промени живота: човек постаје мирнији, захвалнији и спремнији да прашта. Љубав према Богу све више се показује кроз љубав према људима.

Шта стоји на путу молитви

Питање које се природно намеће јесте: зашто је тако тешко молити се чисто и сабрано? Један од разлога лежи у томе што је човек после пада изгубио унутрашњу целовитост. Мисли, жеље и осећања лако се распрше на све стране. Страсти се понављају, временом постају навике и почињу да управљају човеком. Грех постепено замагљује способност да јасно видимо себе, друге људе и Бога. Човек се толико навикне на одређене слабости да понекад више и не примећује колико га оне удаљавају од мира.

Молитва делује у супротном правцу: благодаћу Божијом она обнавља човека. Пут је тежак јер савремени живот непрестано производи нове изворе расејаности. Христов апостол Јован зато упозорава: „Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света.“ (1. Јн. 2, 16) Телефон, вести, посао, забаве, новац, страхови и бескрајан ток информација лако заузму човеков ум. После свега тога тишина молитве може да делује необично. Ипак, редовност постепено учи ум да се враћа на једно место. Расејан ум није разлог да се молитва напусти; управо је тада потребно стрпљиво враћати пажњу.

За чистију молитву потребни су и одређени унутрашњи услови. Христос каже: „И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша.“ (Мк. 11, 25) Такође нас учи: „А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“ (Мт. 6, 6) Праштање, тишина и сабраност помажу човеку да молитва постане искренија. Потребно је и поверење у Бога. Христос каже: „Све што иштете у својој молитви верујте да ћете примити; и биће вам.“ (Мк. 11, 24) То поверење подразумева веру да Бог чује молитву и онда када одговор не долази онако како смо очекивали.

Гнев према ближњем посебно тешко оптерећује молитву. Зато је праштање један од њених важних предуслова. Човек који у себи носи дуготрајну љутњу тешко може да пронађе унутрашњи мир. Потребан је и известан спољашњи мир, јер је тешко сабрати се када смо потпуно исцрпљени, узнемирени или преплављени обавезама. Ту своје место има и пост. Православна Црква га препоручује средом и петком, као и током четири велика поста. Пост помаже човеку да научи да не мора да удовољи свакој својој жељи чим се она појави. Таква умереност постепено доноси више слободе и у молитвеном животу.

У православном предању пост се спаја са молитвом, уздржањем и другим подвижничким навикама. Њихов смисао је да човек стекне већу слободу од страсти и да своје тело и ум усмери ка Богу. Уздржање од хране и пића може бити потпуно или делимично, у складу са црквеним поретком и личним могућностима. Поклони током молитве, као и кратке молитве које се понављају током дана, такође могу помоћи човеку да стекне пажњу и смирење. Суштина подвига је у томе да човек постепено постане господар својих навика, а не њихов роб.

На крају, молитва се препознаје по плоду који оставља у човеку. Када се молитвени живот продубљује, у срцу се рађа више благодарности, стрпљења и љубави. Човек почиње другачије да гледа на ближње, лакше препознаје сопствене слабости и све мање живи само за своје интересе. Мир који се тражи у молитви постепено постаје начин живота. Управо зато молитва није издвојени део хришћанског живота који се обавља неколико минута дневно. Она полако прожима све што човек јесте: његове речи, мисли, односе, рад, породицу, радости и тешкоће.

Митрополит немачки и средњоевропски Серафим (Јоанта)
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела и припремила: Бојана Гајевић
Извор: orthochristian.com