Кћери, будите радосне у Христу. У Њему је све, све, све! Амин.
Све наше земаљске везаности и односи су веома крхки и непоуздани: данас јесу, сутра нису. А шта је најстабилније у свету? Бог. Бог Који је створио овај свет, па и само време. Сви се ми налазимо у неком временском исечку, и време непрестано мења наше стање, наше биће. Данас смо добро расположени, сутра лоше; данас нас прати срећа, сутра нас прогони несрећа; данас је код нас Пасха, а већ за недељу дана она се завршава.
Али када човек улази у однос са Богом, када улази у Самог Бога, у стање обожења, он излази из тајне времена, и Бог за Њега постаје сада и увек, и у векове векова! Што је за човека јуче, што је данас, што је сутра - за Њега је све сада, а увек Доброта и Љубав.
Ако се Хришћани не радују, то значи да они лоше живе. Значи да је нешто у њиховом духовном животу неправилно. Значи, да њихова молитва не делује. И значи да треба отићи код духовника и питати: "Зашто је у мени увек неко тужно, лоше расположење, кад је Христос васкрсао, када ме Он љуби, и Мајка Божија ме покрива Својим покровом, зашто је у мени лоше расположење?" Значи, нема молитве!
Молитва, то није само говор, то није читање из књижице: "Господе... Пресвета Богородице..." То није певање акатиста... Правој молитви нису потребне никакве књиге. Она може бити чак и без речи. Молитва - то је дах живота, то је присуство у Богу, то је сједињење са Њим Самим! Да би се нашла утеха у Богу, мора се имати однос са Богом. Неопходно је да Бог за нас постане Личност, са Којојм би требало да осећамо исту емоционалну блискост и повезаност као што имамо са онима који су нам најдражи.
Не можемо се утешити нечим непознатим. За учење разумевања праве музике потребно је много времена и посвећености. Тако је исто и у духовном животу. Неки човек говори: "Па, био сам у храму и Бога нисам видео, ништа се са мном није десило." Али да би смо нашли Бога, потребно је да се томе посветимо. Понекад нам Бог, када види у нама искреност, када у нама постоји живо искање Њега, даје "аванс" мало унапред, да би нас заинтересовао, али је након тога свеједно потребан труд. Потребно је превести своју психу из стања физиологије и душевности у област духовног. У томе се и састоји наука о духовном животу, где улази и аскеза и учење о молитви и уопште свако духовно делање.
Понекад ми кажу: "оче, ја бих хтео да се бавим Исусовом молитвом. Колико је потребно времена да би је задобио?" Ја им одговорам: "Ако хоћете да уђете у ту област, знајте да обратног пута одатле нема. У том правцу мора се ићи цео живот док не умрете. И дај Боже, да последњи ваш уздах буде са молитвом: "Господе, Исусе Христе, помилуј Ме!"
Молитва - то је други облик постојања. Улазимо у другачије постојање, где доживљавамо Господа - веома блиско и веома осетно. И тада се не ослањамо само на духовна искуства Преподобних Отаца, који су по њиховим речима били са Господом, него говоримо: "И ја сам Господе с Тобом у тајни молитве. Не читам само књижицу и не понављам само неке компликоване реченице, него умом својим нађох Тебе, и већ сам с Тобом. И ја већ изговарам: "Господе Исусе Христе..."
Када ме питају како замолити Господа за ово или оно, често одговарам: "Не треба размишљати о томе шта ћеш да тражиш од Господа. Треба на молитви да покушаш да умом пронађеш Христа. И ако ти се то дарује, ако се твој ум сједини са Умом Христовим, нећеш више имати потребу ништа да говориш, јер ћеш у том тренутку разумети и доживети врло јасно и осетно, да Он све зна. Он зна шта ти је потребно, и ти знаш шта је потребно Њему. Као што говоре: једно срце и једна душа. Тако, када се човек сједињује са Христом, њему је Христос у срцу, њему је Христос у уму. Он мисли Христом, он осећа Христом, доживљава Христом. И више није ништа потребно говорити. Они једноставно остају двоје, сами и међу њима - Рај.
Протојереј Сергеј Баранов
Извор: zivereci.com