Бог наш, Исус Христос, јесте савршени Бог и савршени човек. Он као савршени Бог све обухвата љубављу, безграничном љубављу. Он је и као савршени човек мио свакој души која му приступа. Нама све некако изгледа да нам је далеко та љубав Божја, да је Бог много далеко од нас. Уствари, ми се удаљавамо. А Он не може да се одвоји од нас јер је Он живот. Он је сав љубав. Кад бисмо и ми имали према Њему такву љубав, приступали мy као према свом искреном пријатељу... Али ми не приступамо на такав начин, него све некако изоловано, некако званично; и кад се молимо и кад нешто добро чинимо, све некако као да смо исувише званични. А Он тражи од нас да будемо природни. Он нам је показао како је међу нама живео: простодушно, смирено и кротко. Какве нас је Господ створио, такви да мy приступамо. Као дете безазлено да мy приступамо.

Њему, Господу, мила су добра дела која чинимо. Милостињу и све што чинимо ради спасења нашег, ради користи ближњих и Свете Цркве, све је добро и мило Господу. Али је Господу најмилија и најдража љубав безазлена, простодушна, детиња, која се тако приљуби к срцу Његовом. Ето шта је Господу најумивеније од нас што Он тражи. A то може свака душа. И богат и сиромах, и стар и млад.

Некако се стално враћам на ту тему, увек бих то понављао, да се научимо како да се приближимо своме Родитељу, како да мy се приближимо срцем, целим својим бићем; како да мy будемо омиљени као што су анђели и свети. Јер смо ми много прљави, нечисти. Он не гледа на нашу прљавштину и нечистоту кад мy приступамо од срца, прихвата нас одмах. Кад се нешто огрешимо о свога Родитеља па му од срца приступамо, све нам прашта, као да ништа није било.

Он, Господ наш, безграничан је у љубави, неисказано. Требало би да мy приступамо искрено и да будемо стално са Њим, јер Он је стално са нама. Он покреће наш живот и жели да Га разумемо и схватимо. Сав Његов живот на земљи био је природан, такав да га човек може схватити; казао је да је Он љубав, објаснио нам да је Богу тако омилио свет да је дао свога Сина Јединороднога ради спасења човека. Открио нам је тајну, много нам је открио. Узвисио нас је изнад свих створења; природа човекова уздигнута изнад свих створења - ушла је у тајинство Свете и Животворјашче Тројице.

Па шта можемо ми као људи више желети од тога да будемо једно са својим Богом, са својим Родитељем? Зато бисмо требали за то кратко време живота да научимо како да мy приступимо. Пошто ми своје сопствене снаге немамо, морамо да мy приступимо као безазлена, простодушна деца, од срца, да Га молимо да нас научи како да будемо добри, како да Га силно љубимо као што Га љуби Мајка Пресвета, анђели и свети.

Неће нас Господ оставити тако сироте ако мy стално будемо приступали од срца. Он очекује да се наше срце, наша душа распламса још јачом жељом и чежњом за Њим. Да никада не отпаднемо од Њега, од Његове љубави.

Често са нама бивају многе невоље и тешкоће овде на земаљској кугли, а све то јер се нисмо још смирили. Кад се душа смири и покори вољи Божјој, онда престају за нас страдања и патње. Јер тада су и страдања и патње некако мили срцу и души. Сасвим се друго разумевање живота код нас појављује; не мудрујемо више по овоме свету, као што свет мудрује. Схватамо другачије. Све што погледамо, све нешто блиставо, све умиљено. Све нам је добро зато што је Богу све омиљено. Његова смо створења и све што је створено Његово је. И Он је то створио ради себе, дакле за себе, да будемо учесници у Његовој божанској љубави и божанском миру и радости.

Ето, као што видите, треба да се лечимо, да не примамо завист к срцу; завист разара унутрашњи мир и покој душе. На пример, мирни смо, тихи, и дошао нам неки пријатељ и испричао о некоме ко нас је некад много вређао да има пуно успеха у животу, да је нешто постигао; и будући да му нисмо опростили, одмах се код нас појави дух зависти. Ето како не обраћамо пажњу. Непрестано морамо бити на молитви и не примати предлог духова зависти.

Свети Оци кажу: ако се одбаци предлог духова злобе, победа је добијена без борбе. Они су то из искуства говорили. Ако се предлог одбаци, победа је добијена без борбе.

Духови под небом стално упливишу мислене замке. Кад је преподобни Антоније видео шта све духови злобе под небом мреже и постављају, уздахнуо је и рекао: Боже мој, ко може од овога да буде спасен? И чуо је глас: Само смирени и кротки пролазе. Штавише, њих се то и не дотиче.

Видите, кад се душа смири, кад се покори вољи Божјој, духови злобе више немају власти над њом. Јер је она под окриљем благодати Светога Духа, огњем божанским скривена.

Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будемо добри као што су добри анђели и свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом живе!

Овде, на земљи, људи треба да се потруде да не примају предлог духова злобе. Свети Оци говоре да треба добро да пазимо, да будемо на стражи, да знамо како је свака мисао која нам ремети унутрашњи мир од пакла упућена. И тај предлог да не примамо, да га одбацимо одмах! Ако се сагласимо и почнемо да беседимо са њим, уплитаће нас у мреже паклене. Од те једне мисли паклене нароје се многе и тек после човек види куда је зашао и шта учинио. Једно зло на друго се надовеже, па после кад дође себи човек каже: Шта ми је све то требало, био сам миран, тих, и одједном се све покварило. А покварило се зато што нисмо стражили.

Архимандрит Тадеј Витовнички