“Желим да поделим са вама једно своје горко искуство. Својевремено сам се бавио истраживањем “миротворног” покрета у Цркви (Покрет За Мир), почевши негде од 80-их година. Из манастира су нам слали “Часопис Московске Патријаршије”, званичне документе, у којима је описивана сва делатност, разни екуменистички контакти, итд… Када смо читали тај часопис, душа је туговала, и јављале су се помисли незадовољства и роптања на наше архијереје …

И тако једном после редовног читања часописа почео сам да се молим, али долазиле су ми смутне помисли о архијерејима, Синоду, Патријарху. Молио сам се: “Господе, помози ми!”.

И дошла ми је јасна помисао: “А ти погледај на себе и погледај на њих. Они учествују у екуменистичке покрету, баве се том и том политичком делатношћу, баве се и другим стварима које условљавају људи и околности. А ти се налазиш овде у келији и не трпиш никакве непријатности ни од људи ни од околности, па с ким ти разговараш? Почињеш обраћањем Богу, а завршаваш са помислима, које ти убацује ђаво, и завршаваш у разговору с њим. Тако да ко је у горем стању: ти или они? “.
И када сам постао свестан тога, из дубине душе сам завапио: “Господе помилуј!”

И због тога се треба сећати речи Светог Игњатија (Брјачанинова), који је писао да је неопходно “упознати дух времена, изучи га, да би по могућству избегао његов утицај”. И даље закључује: “Сузе за себе и за цело човечанство”.

Најправилнија реакција истинског хришћанина на апостасију (отпадништво) је – молитва, пост и сузе, а не осуда, укоравање, злословља … итд тек онда ћемо бити истински хришћани. У супротном ћемо неприметно радити исте ствари као и ђаво. Сматраш да испољаваш ревност за Православље? Не. Општиш са сатаном. И рећи ћеш да то није тако? Тако је. Због тога ми плачемо за себе и за цело човечанство.

Још више ме је “приземљило” да ту “ревност”  држим у оквирима здравог разума, тачније – светоотачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће; у трену када му је Господ показао и рај и ад рекао је: “Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим “, то јест људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. 

Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: “Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља “. А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је, према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата - гори од демона. 

Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: “Овима је потребно то, а овима – ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други – овоме, а трећи – нечему трећем“. И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.

Због тога ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство које, можда, данас чини ову или ону грешку, због тога што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити.

Желео бих да завршим следећом изјавом, да узнесемо молитве за наше пастире, архипастира, за цео православни свет. И неопходно је имати такво настројење, да треба да саосећамо са људима и молимо се. И због тога треба запамтити једну чињеницу да за мирјанином идем “један” демон, за монахом “седам”, за јеромонахом – “77″. А колико онда иде за архијерејем? … Поражавајуће! Због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем. “

Старац Константин Абхазијски
Превод са руског др Радмила Максимовић
Извор: svetatrojica.wordpress.com