Размишљања о рождеству Христовом
Свети Николај Охридски и Жички
Мрак паде на земљу. Голготом кроз тај мрак фијукаше страшан ветар. Богомрске убице бежаху безобзирце од места извршенога злочина. Они кријаху своје руке од самих себе, јер их страх беше видети ону невину крв, којом се попрскаше. Земља се тресе као у грозници, распада се камење, пуцају гробне плоче. Страх је овладао и зверињем и птицама! Зверови беже гором у великом крику, а птице збуњено и преплашено ковитлају по ваздуху на све стране.
И невини створови престрављени дрхте; како ли је онима, који својим неделима изазваше страшни гнев Божји? Шта ли осећа капетан што је заповедао, да Праведника распну?

Какве ли мисли наилазе на Пилата у овоме мраку?
Путем од Голготе гураше се силна светина, бежећи својим кућама. Тим истим путем враћаше се са места, где се светиња на крст закова, један човек висок и крупан, замотан у свој огртач тако, да му се само виђаше један део лица. Он дрхташе и јецаше, а сузе му се често сливаху низ лице и заустављаху на огртачу под брадом. Толико беше обузет тугом, да и не опажаше онај свет који мимо њега јураше.
Дан се беше поново повратио, али сунце не сијаше онако као пре; као да и само беше сузама натопљено. Наш путник беше се удружио са једним младићем, коме се после првога страха беше већ повратила веселост.
-Зашто толико тугујеш? упита младић путника.
-Како да не тугујем, с уздахом прозбори путник, кад цела природа тугује, кад се земља тресе од ужаса, који се на њој зби, кад сунце заклони своје лице, да не гледа праведну крв, којом људи обојише земљу.
-Ти као да жалиш Распетога Христа?
-Не жалим ја Христа, него жалим грешни род људски. Христос ће се спасти крста, али они који Га заковаше ексерима, никад неће моћи искајати свој грех, никада неће из таме изићи.
Молим те, кажи ми, због чега и како верујеш у Христа? Ја сам одрастао баш међу оним људима који су Га распели. Они сви веле да је Христос бунтовник и да себе назива Сином Божјим?
Путнику се оте дубок уздах на последње речи младићеве.
-Дуга је то прича, рече он, но, ... дуго нам је још и путовати, па кад желиш знати зашто ја верујем у Исуса, онда ћу ти то и рећи.
Он се убриса од суза, успори јецање, па отпоче:
Пре тридесет и три године чувао сам овце на пољима око Витлејема. Било је нас пастира повише. Живели смо безбрижно, бриге животне знали смо само по причању, а причао нам је о њима неки добри старац - испосник, који има испосницу у једној пећини у тим пољима, или неко кога би туда пут нанео, те свратио код нас. Ипак смо знали за неправде људске, за мржњу и злобу, која међу људима влада, за поделу на слободне и робове, за беду и очај поред раскоши и уживања. Знали за тиранију царева и великаша, за притворство и лицемерство свештеника, знали смо за лаж, која је лежала у основи сваког дела људског. Читали смо Свето писмо и веровали смо, да ће се ускоро јавити Месија - Спаситељ света, јер су тако писали пророци.
Једне ноћи кад спавасмо на пољани, пробуди нас иза сна нека чудна светлост, која паде на земљу и цело поље витлејемско колико је дуго обасја. Ми се пренеразисмо, но ангели, који беху у тој светлости јавише нам се, умирише нас и обрадоваше вешћу да се у нашој пећини родио Спаситељ света. И шта ћу ти дуљити, певали смо с ангелима, а потом отишли у пећину, видели Св. Младенца и поклонили му се. Ускоро је Мајка морала бежати чак у Мисир да би избегла гнев Иродов.

Ја сам се зарицао у себи, да Га целога века пратим и слушам кад почне проповедати. Одрастао је код старца Јосифа. Често сам одлазио кући њиховој и проводио сам по више часова гледајући у Исуса. Ах, онакве благости и добродушности свет није видео. Једва сам од нестрпљења дочекао онај дан, онај свети дан када се Он на Јордану крстио од Јована и потом, када је почео да науку своју проповеда.
О, света науко, нека би до смрти моје остала у души мојој! Свет је у гомилама грцао око Њега а Он је непрестано проповедао. Није бирао ни место ни време, него је говорио и на сваком месту. Говорио је истину, с тога су Га омрзли сви они којима је истина опора и који на лажи почивају.
"Ходите мени сви, који сте уморни и оптерећени. Ја ћу вас одморити", - говорио је Он. Ја сам видело а ви у мраку живите, приђите виделу док је међу вама. Благо ономе ко пређе из мрака у светлост.
То су му биле речи, којима је ословио свет. И на те прве речи многи су пришли Спаситељу и нису Га до смрти Његове остављали. Ја сам Га тражио непрекидно од Јордана па, ето, до Голготе. Радозналост моја није ми дала, да се удаљим ни корака од Спаситеља. Свака реч Његова падала је на моју душу као растопљени огањ, који сагорева сва неваљалства душе и из кога се распирује пламен љубави. Хтео сам сваку реч да чујем, као да сам знао, да неће дуго бити међу нама.
Био сам на гори Јелеонској кад је говорио о милосрђу, чистоти душе, о приношењу жртве, о праштању увреда, кајању, заклетви, о љубави. Слушао сам Његове божанствене приче, пуне мудрости. Његова проповед о вери уверавала је и најгоре безбожнике, који никад веровали нису. Његова реч о милосрђу мекшала је најтврдокорнија срца, расклапала је и најстиснутију руку. Поука о праштању увреда и кајању изазивала је сузе у очима свију нас који смо присутни били. А шта да кажем, шта је било, кад се из Његових божанских уста чула проповед о љубави. Чини ми се, да се цела природа претворила у ухо, само да што боље чује речи, које се никада на земљи чуле нису. "Љубите непријатеље своје. Љубите Бога, као што Он вас љуби. Он заповеда сунцу, те греје добре и зле, а даје кишу праведнима и неправеднима. Љубите се међу собом."
Њему су претили, Он се није плашио; гонили су Га, Он није марио. Они, против којих је Христос највише устајао и војевао, сви у скупу чинили су Му на сваком кораку сметњу, али све препреке и сметње за Њега биле су незнатне; Он је ишао напред.
Ни један дан није прошао, а да Он не учини какво чудо или да не засветли свету новим примером. Слепима је давао вид, глухима слух, губаве је исцељивао, бесне стишавао, мртве из гроба васкрсавао. Није било несреће људске, коју Он није одагнао, нити бола који није ублажио. Неваљалци су се поправљали после првог виђења са Спаситељем, омекшавала су тврдокорна срца а облагорођавали дивљи грешници. Зар се не сећаш шта је било са Магдаленом? Најокорелија грешница са покајничким сузама пада пред ноге Спаситељеве и моли за опроштај. Шта је њих покушавало, да ову грешницу одврате од грешнога пута, али узалуд: Христова је реч учинила више него сви саветници. Па није она сама. Док Исус проповедаше, земља наша беше пуна покајника и покајница. Пуно беше исцељених и обраћених, који напустише кућу своју и пођоше за Спаситељем својим. Ко бар једном није видео онај свечани поход народа, који иђаше уз Исуса? Ко не зна да је Исус 5000 својих пратилаца нахранио са пет хлебова?
Није Он тражио многе пратиоце; да би свечанији изгледао, него, да више има слушалаца и његове свете науке. Он је пошао у Јерусалим на магарету у друштву само својих ученика. Он није радио, није чак ни захтевао, да буде пред вратима овога великога града дочекан као цар славе. Његова наука и чуда, који је починио по Палестини прочула су се на далеко, чуо их је и Јерусалим, зато је свак пожурио да види и дочека овог чудотворног учитеља, за то су му и клицали: Осана сину Давидову!
Он је показао свету шта је воља Божја и како треба служити Бога; не привидно и лажно као фарисеји него духом и истином. Богу није у вољи онај, који по ваздан клања и шапуће молитве. Бог цени нешто више од молитве: Он хоће дела. Фарисеји су се само молили сваки дан и постили све постове а дела су чинили само она, која су ишла у корист њихову и која су помагала њиховом богаћењу. Зато Христос и вели, да фарисеји служе ђаволу а не Богу.
Богу су у вољи они који делима својим светле, тј. који увек имају на уму да су они синови једнога Бога који их је створио, те чине само оно, што их означава увек као синове једнога оца. А дела су та: милосрђе, опраштање увреда, похођење болних, помагање сиромаха, подржавање напуштених и бедних, обраћање грешних на пут, исправљање туђих погрешака, благо поступање са људима и са стоком, истрајно подношење и трпљење свију недаћа у животу, одбрана истине, борба против лажи и заблуде. Љубити Бога и ближњега свога, то је закон Христов.
Не треба се ничим поносити на овоме свету, не треба бити гордељив. Све што човек има, све је то привремено и ништавно, све је то на послетку, саздање не његово него Божије, и онда: чим се има гордити? Христос је прао ноге својим ученицима! Како је то величанствен утук сваке гордости човечје! Колики је то знак скромности и љубави! Ко хоће међу вама да буде старији, мора свима служити, рекао је Исус. Како је та реч чудно одјекнула међу светом, који тако што није смео ни помислити. Старешина треба да ужива и сви њему да служе, било је правило до сад, а сад сасвим обратно: старешина мора бити свима слуга! Христос је то и примером показао.
Христос је говорио слободно, није се крио по затвореним одајама нити је шапутао као неки досадашњи учитељи, који страхују, да искажу истину. Он је говорио свуда и у селу и у граду, на брду и у цркви, на улици, на пијаци, на суву и на мокру. Говорио је истину, стога му је савест увек била мирна. Али није била мирна савест онима чија је недела Он откривао и грешност обелодањивао. Ирод се љутио, што га је Христос изједначио са његовим слугама; неправедни богаташи бунили су се против Исуса што је омаловажио њихово богатство и што их је прекорео због лукавства и тврдичења; тирани и силеџије правили су му сметње на сваком кораку што их је Исус на сваком кораку изобличавао, а фарисеји су му плели замке и стварали кривицу.
Пакост људска и злоба којој мере нема на крају је успела. Видели смо сви благога Спаситеља, где стоји пред судом безбожних судија Ане и Кајафе, гледали смо како га војници везана гоне од Пилата Ироду и од Ирода Пилату.
Страх и ужас обузимали су моју душу. Ја сам свакога часа погледао кад ће се гнев небески излити на грешни род људски. Три године учаше овај божански Учитељ људе, чињаше им милост и на добро упућиваше, па дочека да му људи пљују у лице и да га шибају? О, незахвалности људска! Како је мрачан ум људски, каква пометња и забуна влада у роду нашем! Место да буде пљуван и шибан Ирод, стари окорели грешник, који као аждаја гута имање сиротиње, која хлеба нема, људи додељују ту казну Ономе, који им отворише очи, просвећиваше душу, који им би најбољи Учитељ и Пријатељ.
Злочин је већ извршен. На Голготи у среди разбојника стоји и Христос распет на крсту. Он је тај крст и изнео на својим леђима на Голготу. Ја сам гледао Исуса, кад пада под теретом крста, сав окупан у зноју. Ми смо се гушили у сузама. Сав изможден окренуо се он нама и рекао: не плачите за мном него за собом! Он је имао храбрости, да то каже, Он се никада није жалио на терет. Крв му тече испод ребара, где је копљем прободен, и слива се на земљу. Душа је Његова већ отишла на небо Оцу, од кога је и дошла, а крв, она света крв остала је на земљи, да хладну земљу загрева љубављу и да не да мира онима, који Праведника осудише и на крст заковаше.

Младић је нетремице посматрао путника и сваку његову реч гутао. Прешли беху већ поље витлејемско а путник се упути испосничкој пећини.
- Ето, младићу, рекао сам ти оно, што си желео. Из мога причања могао си видети, да ја верујем у Господа Исуса Христа, да је Он син Божји и спаситељ света. Верујем да је, Син Божји зато, што ни један обичан смртни нити је имао нити има моћи, као што је имао Христос, да чини чуда; да мртве из гроба диже, да даје слух глувима а вид слепима, да исцељује болеснике, једном речју да се по Његовој речи природа измењује; нити је ико од смртних имао мудрости као Он, нити благости ни стрпљења нити храбрости ни пожртвовања. Верујем, да је Спаситељ, јер је спасао људе од мрака у коме су лутали до сада, пошто је донео небеске луче - истинску мудрост на земљу и разагнао таму а осветлио људске душе и просветио истином. Ако ти се свиди младићу, веруј и ти, па ћеш спасти душу своју.
- Морам да верујем и, заиста, верујем, викну младић и погледа к небу.
- Сад је војска Христова већа за једнога војника, рече путник. Што нас је више, лакше ћемо борбу издржати.
Младић се поздрави и захвали непознатом путнику, а овај приђе испосници. Лако гурну врата и уђе.
Јеси ли ти, драги мој пастиру? Чу се слаби глас седог испосника, који већ толико беше остарио и ослабио, да не могаше ни устати с места.
- Ја сам, добри оче, враћам се с Голготе; Распеше Га, с уздахом изговори пастир.
- Тешко њима, нечујно и испрекидано проговори старац. Он им је, знам, опростио, али им савест њихова опростити неће.
- Приђи, синко, ближе, прошапута седи испосник.Пастир се приближи и саже главу, а старац шапатом рече:
- Сећај се увек, да су све тегобе у животу мање од оних које је Он претрпео. Помисао на Њега нека те увек снажи. Нек ти милостиви Творац благослови све путове живота твога. Збогом!
Старац истури главу и издахну на руци пастиревој.
Утом уђоше и остали витлејемски пастири. Свакоме је канула суза и оросила благо лице старца, њиховога добротвора и саветника.
Они сахранише тело старчево у истој испосници, па одоше своме стаду, певајући пољем:
Слава Богу на небу а мир међу људима на земљи!