Новомученик Јован беше са Пелопонеза из села Гераки, из предела Монемвасијског, син свештеника. Као свештенички син он добро изучи свете књиге. Када Јовану би петнаест година, Арбанаси учинише најезду на Пелопонез, 1770. године, опљачкаше тамошње хришћане, од којих многе побише; а убише и Јовановог оца свештеника. Јована пак и његову мајку Арбанаси одведоше као робље.
У граду Лариси их продадоше као робље, па онда препродадоше. Затим одатле бише продани једном Солунском Турчину. Овај пошто не имађаше деце много заволе Јована, као и његова жена. И стадоше наговарати Јована да се одрекне хришћанске вере и прими његову муслиманску. При томе некад употребљаваху милоште, ласке, обећавајући разне благодети и положаје, а понекад га заплашиваху и мучаху. Но Јован остаде чврст и непоколебљив у својој хришћанској вери, а све обећаване благодети и положаје не сматраше низашта.
Једнога дана Јованов газда стави Јована на тешке муке, приморавајући га да се одрекне своје вере. А кад у томе не успе, он са исуканом сабљом потера Јована испред себе и одведе у двориште џамије, где се слегоше многи Агарјани. И сви они присиљаваху Јована да се потурчи, кидишући на њега сабљама, ритајући га ногама, стављајући му пиштољ на груди. Али им ове то беше узалуд, јер то ни најмање не уплаши храброг Јована, и он неустрашиво говораше Турцима: Никада се потурчити пећу! Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем.
Жена пак Јовановог господара, са својим другама Туркињама, чињаше чини и мађије блаженоме Јовану, еда би га залудила и срце му запалила похотом према жени, и помоћу тога га потурчила. Али благи Господ Христос благодаћу Својом сачува од свега тога Свога младог исповедника и мученика.
Када наступи Госпојински петнаестодневни пост, христољубиви Јован не хте нипошто да мрси и наруши свети пост. Зато га господар његов узе и затвори у подрум, где је држана стока. И у току свих тих петнаест дана он га је некад вешао и сламу испод њега палио и димом га гушио, некад га сабљом по целом телу тукао, приморавајући га да једе мрсна јела. И тако је поступао с њим свих тих петнаест дана и петнаест ноћи. Али храбри борац Христов не хте да окуси од мрсних јела и тиме наруши божански закон о посту, него призиваше у помоћ Пресвету Владичицу Богородицу, у част које се и држи овај пост, и више вољаше да умре него да наруши свети пост. А његов господар, видећи да га не може натерати да наруши пост, не даде му ништа да једе. Мајка пак Јованова посматраше изблиза све то, и видећи сина свог страховито измученог и изнуреног од батина и од вешања и од поста и од других злопаћења, мољаше га да једе мрсно, и говораше му: Сине мој, једи од ових јела, да не би умро. А Бог и Пресвета Богомајка опростиће ти, јер ти то нећеш учинити по својој вољи него по нужди. Сажали се и на мене, сироту мајку твоју, и немој умрети кад ти време није и мене оставити неутешну у овом ропству и туђини. Јер када поред себе имам тебе жива, мени изгледа као да се не налазим у ропству. - Мученик пак, соколећи мајку своју, рече јој: Зашто тако радиш, мајко моја? Зашто се не угледаш на патријарха Авраама, који беше готов да из љубави према Творцу принесе на жртву свога сина јединца? А ти само кукаш и сузе рониш због мене. Ја сам свештенички син, и треба да извршујем законе и обичаје свете Цркве наше боље него други световњаци. Јер ако не извршујемо оно што је мало, како ћемо моћи извршити оно што је велико?
Најзад, када господар Јованов увиде да не може Јована наговорити, нити да напусти веру у Христа, нити да га омрси у време поста, он се страховито разгњеви, па потеже нож и зари га Јовану у срце. И тако после два дана славни јунак Христов сконча и прими венац мучеништва. Умирући, свети мученик завешта мајци, да му тело однесе у постојбину, када се буде вратила тамо. И мајка учини по завештању светог сина: и сада се чесне мошти његове налазе у постојбини његовој, у селу његовом, на помоћ и спасење вернима, и на опомену оним хришћанима који не држе свете постове Цркве Христа Бога нашег, коме слава и сила кроза све векове. Амин.