Богољубиви цар Јован, звани Ватаци, беше високог царског порекла, родом из Адријанопоља. Његов деда Константин Ватаци био је војвода цара Мануила Комнена. Када умреше његови родитељи, оставише му велико богатство, које је он делио сиромашнима и давао прилоге храмовима Божјим. Отпутовавши у Нимфеон Витинијски, тамо на двору цара Теодора Ласкариса нађе свога стрица, који беше јереј и царски духовник, и преко кога постаде царски пријатељ. To пријатељство, међутим, не пробуди у њему уображеност и гордост; он се и даље према свима понашао смерно и са љубављу. Зато је био свима омиљен, због његове смерне нарави, приступачности, безазлености, чистог живота и мирноће. Због тих врлина доби за жену цареву кћер по имену Ирину.

После смрти његовог таста цара Теодора, зацари се овај благородни Јован (1222-1254), управљајући разборито и мудро Византијским царством. Био је заштитник свих оних којима је чињена неправда, мерило праведности и извор милостивости, због чега и доби назив Милостиви. Такође је био признат као ревнитељ отачке побожности и православне вере. Трудио се на просветљењу заблуделих Јудеја и жудио за јединством хришћана Истока и Запада. У његово време дође до дијалога између посланика Римског папе Григорија IХ и цариградског патријарха Германа Новог, но будући да западњаци остадоше упорни у својој заблуди и не хтедоше избацити неблагочестиви додатак "и од Сина" из Символа вере, разговор остаде без икаквог плода.

Једном овај милостиви цар чу у уму неки божански глас који му говораше: "Разапети устаде, горди паде, понижени и скрушени се усправи". Охрабрен тим гласом, он пође у борбу против султана Азатина, који изишавши из Иконије беше опустошио градове који леже близу реке Меандре. Овог безбожног султана он победи и уби на мегдану. Управљајући тако богољубно бродом дарованог му царства, упокоји се Јован у седамдесет другој години свога земаљског живота (1254) и би погребен у манастиру Христа Спаса, који он сам сазида, давши му име Сосандра (= Човекоспас). Касније његово чеоно тело би на основу јављања њега самога пренесено у Магнезију. Кад његов гроб би отворен после седам година ради преноса моштију у Магнезију, из њега изиђе не смрад већ благоухани мирис, а сам упокојени цар изгледаше као жив. Тако Бог прославља оне који Њега славе. Отада његове мошти даваху многима утеху и исцељење, силом благодати Бога живога и истинитога, Који у светима обитава. Њему слава и хвала кроза све векове. Амин.