Подсетимо се најпре речи Апостола Павла Коринћанима: “Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече:Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен.
Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе осуђивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом“ (1. Кор. 11, 23-32).
Недостојно се причешћује онај који не разликује Тела Господњег. Овде је веома важно имати у виду да Причешће није неки "витамински" додатак за наше здравље, помоћно средство да се боље подвизавамо, које треба с времена на време узети али које можемо и да прескочимо. Они који не разликују тела Господњег имају овакав магијски приступ причешћу или с друге стране моралистички расуђују да ли су га достојни или нису у зависности да ли заслужују или не заслужују награду. Евхаристија није награда за добро владање. Господ је узео хлеб и вино управо зато што су обе ове материје колективног карактера. Хлеб се добија од пшенице која је сакупљена са многих поља и која тек самљевена и умешана водом и заквашена квасцем постаје хлеб. Исто тако и вино се добија од многих гроздова који згњечени у преси дају сок који ферментацијом постаје вино. Дакле, ни хлеб ни вино не настају природно, већ се добијају људским трудом и састоје се од материје која је сакупљена и сједињена, од многих у једно. Евхаристијски хлеб и вино стога символизују заједницу хришћана, Цркву у којој многи постају једно, Цркву у којој смо призвани и сабрани из многих народа и крајева, као многи класови у један хлеб и многи гроздови у чашу вина (ову асоцијацију налазимо у ранохришћанским молитвама анафоре). Евхаристијом се Црква зато не само символизује, већ се и непосредно остварује и потврђује на сваком литургијском скупу. Евхаристија је есхатолошко окупљање верних и залог коначног остварења Цркве у Царству небеском.
Ово је све јако важно имати у виду да бисмо дошли до тога шта значи недостојно причешћивање. Ако живимо одвојено од заједнице, ако смо овладани таквим страстима и греховима који нас чине слепим и неосетљивим за друге у заједници тј. Цркви, ако у другом не видимо конститутивни део своје личности, већ се крећемо путем сталног подвајања и претварања у индивидуу, ми заправо не знамо шта узимамо и задржавамо се на магијском или моралистичком приступу Евхаристији, што није ништа друго до недостојно причешћивање. Практично и једноставније речено, уколико не живимо у љубави са осталим удовима Цркве нисмо достојни причешћа јер иако примамо Тело и Крв Христову, својим животом суштински и делатно негирамо заједницу која се манифестује у том истом Телу и Крви. У тајни Евхаристије не само што принесена вештаства постају Тело и Крв Христова, већ се и ми сами примањем освећених дарова опет и опет актуелизујемо као Тело Христово - Црква. Отуда само можемо да замислимо колико је апсурдно заједничко учешће у Литургији без примања Тела и Крви Христове јер не примајући свете тајне из најчешће емотивних разлога личне недостојности или притворног смирења ми заправо окрећемо леђа Богу који нас зове за трпезу вечног живота. У древној Цркви, они који су били овладани страстима и греховима који подразумевају раскид заједнице нису једноставно могли да присуствују приносу, осим у посебним случајевима одређене дисциплине покајања (тзв. συνεστωτες (лат) сонсистентес тј. они који су смели присуствовати Литургији до краја али се нису смели причестити).
Ово значи да они који не живе евхаристијским начином живота или се барем не труде да се врате правилном начину постојања нису достојни Светих Тајни. Овде дакле не говоримо о морализму и одређеним правилима шта мора све да се уради да се достојно причести. Сама идеја формалних предуслова за причешће уводи нас у сферу моралистичких наклапања, која су и довела до тога да се под видом наводног смирења и покајања причешће изгуби из фокуса православне Литургије у току последњих векова. Ми Телу Господњем прилазимо са вером, будући свесни својих немоћи и падова, али истовремено знајући да се спашавамо не као појединци већ као Црква. Нема појединачног спасења јер нас Бог Отац може једино Духом Светим видети и препознати у вечности у свом Сину Јединородном, дакле као Цркву. Зато је одвајање од Цркве највећи грех који одваја од вечног спасења и зато је онима који не живе као делатни чланови Цркве и не препознају своју Цркву као мајку, већ траже истину у „бунарима испроваљиваним“, причешће Телом и Крвљу Христовом јесте на суд и осуду.
Који грехови нас чине недостојнима? Сваки грех, јер нас сваки грех одвлачи од заједнице у Христу на пут вечне смрти, али причешће није за безгрешне јер ко би га могао примити. У литургијској молитви Христу коју свештеник тихо чита за време херувимске песме ово се посебно наглашава: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља цвога, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство ове Литургијске бескрвне жртве…“. Дакле, нико није достојан да приђе, али ипак прилазимо јер је Син Божији постао човек по свом неисказаном човекољубљу. Онај који прилази Богу са оваквом свешћу, свешћу о бескрајној личној недостојности и бескрајном Божијем човекољубљу неће бити одбачен. То с друге стране значи да се недостојно причешћује онај који не осећа и не исповеда своју личну недостојност и који не верује у божанско човекољубље. Такво причешће је засигурно на суд и на осуду јер онај који га прима не зна шта прима.
Архимандрит Сава Јањић