Наш свет је свет закључаних капија, закључаних врата, прозора са решеткама и паса чувара који чувају нашу имовину. Када уђемо у своје домове, прва ствар коју урадимо је да закључамо врата за собом - како бисмо се заштитили од нежељених посетилаца, спречили крађу драгоцености и осигурали да се имовина не оштети. Ноћу још једном проверавамо да ли су улазна врата закључана, да нам ништа спољашње не ремети сан.

Шта нас то заиста покреће у овој закључаној и затвореној стварности? Да ли је то страх? Или можда неизвесност? Или дубоко неповерење према свима и свему? Чини се као да подижемо непробојне барикаде према људима који нас узнемирују, оштро повлачећи линију раздвајања између „пријатеља“ и „непријатеља“. Желе да уђу? Шифра! Унесите шифру на брави, ако је знате. Ако не, жао ми је…

Зар није управо то начин на који ми сами закључавамо своја срца пред Богом? Он и даље стоји пред вратима, стрпљиво куцајући. Хоћемо ли Му коначно отворити? Хоћемо ли Га пустити да уђе? Заправо, свако људско биће на земљи је, барем једном у животу, зачуло то куцање. Можда кроз изненадну тешку болест, или када се разболи дете, или у немерљивом болу губитка вољене особе. Можда када се догоди нешто ужасно на послу или у животу уопште. Можда кроз тешку тугу која обузима душу, кроз мрачну сенку спознаје неправде, суровости и лицемерја света који нас окружује.

Други, сасвим супротно, осете благи додир среће. Можда кроз благословени брак, или дуго ишчекивано рођење детета, или објављивање прве књиге поезије. Можда кроз излив весеља, снажно пријатељство, или кроз многе друге светле и радосне ствари, које, иако ретке, ипак украшавају наш живот.

Ипак, многи од нас и даље чврсто држе своја срца закључана пред Богом. А Он, упркос свему, и даље стоји пред вратима и стрпљиво, неуморно куца. Хоћемо ли коначно престати да оглушујемо на Његово куцање? Хоћемо ли Му напокон отворити и пустити Га да уђе?

Бог нам, са љубављу и упорношћу говори: „Ево, све ово што видите око себе - све вам то дајем. Само се покајте због затворености својих срца, окрените се истински Мени, отворите Ми врата своје душе, пустите Ме да уђем, и даћу вам нешто неупоредиво, нешто што вам никада, нико други на овом свету не може дати.”

И заиста блажени су они који препознају то куцање и отворе врата свога срца, прихватајући Бога у свој живот, и који Му, кроз непрекидни процес духовног раста, дозволе да постане Водич и Господар целокупног њиховог бића.

Али, авај, колико је тек оних који упорно затварају уши, остајући слепи и глуви и... никада не отворе врата свога срца! Да ли их води страх? Или их мори неизвесност? Или је у питању дубоко неповерење? Тек на умирућем одру, некима се коначно раздањује свест, и тада ужаснуто схватају: „На шта сам ја то протраћио свој једини, драгоцени живот? За шта сам га ја мењао? За зарђале бакарне новчиће?! Краљевске одоре су ми биле понуђене, а ја сам, безумник, изабрао да се огрнем просјачким крпама. Цар ми је лично дошао у посету! А ја сам се према просјацима односио као према властели, док сам приморао самог Божанског госта да чека иза мојих чврсто затворених врата.”

Многи, нажалост, и даље држе врата својих срца чврсто затворена за Христа, али их широм отварају за сваку нечистоћу и порок: гнев, похлепу, мржњу, злобу, непријатељство, убиство, клевету, завист, љубомору, крађу, блуд и сваку другу гадост. Шта је то друго, ако не свесна и отворена побуна против самога Бога? Наше подивљале страсти, нелечене покајањем, већ напротив, подгреване безочном равнодушношћу и заборавом на неизбежну одговорност, представљају ништа мање до огољено непријатељство према Створитељу и директну хулу на Њега. Да ли заиста ико може да тврди да такав помрачени живот може водити истинској срећи? Живот безобзирног самозаборава никада и нигде не води ка добру, а богохулници су увек пропадали, и пропашће.

Вера широко отвара врата бесконачном и божанственом свету - свету који блиста именом Исуса Христа. То је свет истинске, бескрајне Љубави, божанске, нестворене лепоте, неизрециве радости, небеског блаженства и неугасиве среће. И ово није тек пуки наговештај Царства Небеског, већ сама срж, само оличење наше вере!

И ево чудесног парадокса вере: радовати се Христу чак и усред туге, болести и губитка. Благодарити Христу и у невољи, и у неуспеху, и у најдубљој тузи. Јер када Христос заиста заживи у твом срцу, све браве овога света се руше, сва врата се широм отварају, и ти, раширених руку, излазиш у сусрет свакоме ко је гладан, жедан, болестан, рањен, напаћен, утамничен - не да би га само утешио, већ и да умириш његов бол, да огрејеш његово смрзнуто срце, да наситиш његову глад, да исцелиш његове ране, да ублажиш његов немир, и да му прозбориш ону нежну, животворну реч, реч која враћа изгубљени смисао живота.

Да, свако од нас појединачно стоји данас пред величанственим дверима Царства Небеског, тог вечног Царства Исуса Христа, и у руци свакога од нас се налази драгоцени кључ: живот предан јеванђелским заповестима, искрено и делатно покајање, и неуморно, свеобухватно милосрђе.

На крају крајева, у Царство Небеско не улазимо због својих личних заслуга или земаљских врлина, већ једино и искључиво по неисцрпној милости и безграничној љубави Божијој, који од нас једино и тражи милосрђе према ближњима и који је увек спреман да опрости сваки, па и најтежи грех – под условом да га искрено и скрушено исповедимо пред Њим.

У Царству Небеском, заиста, никада више неће бити ни брава ни затворених врата. Тамо ће све бити слободно и доступно свима. Заправо, то је управо оно што видимо и на светој икони Васкрсења Христовог: под ногама Његовог Васкрслог тела изломљене браве и разбацани кључеви – вечити симболи победе и ослобођења, који нам сведоче да је Својим Животворним Васкрсењем Спаситељ коначно провалио тешка, гвоздена врата самога пакла, изводећи ослобођене душе оних који Га зажелеше следити у блиставо Царство Светлости.

Ево, сам Господ је пред свим људима широм отворио врата Свога Царства:

„Приђите, ви, благословени Оца Мога, наследите вечни живот, примите у посед Царство које вам је припремљено још од постања света!“

Нека се ова истина заувек уреже у наша срца: Бог је увек и нераздвојно са нама! Јер код Бога су сва врата Царства широм отворена за свако добро и божанску љубав - и непробојно затворена за сваки порив зла у људској души. Стога, са Христом у мислима, храбро корачајући Његовим путем, испунимо достојанствено дане живота који су нам даровани, носећи у својим срцима највећу и најсветију заповест Божију:

„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.“ (Лука 10:27)

Артемије Слезкин
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Никола Животин
Извор: orthochristian.com