У својим белешкама, совјетски хемичар, православни просветитељ и боготражитељ Николај Евграфович Пестов описао је стварни догађај који је доживео његов пријатељ – један угледни теолог. Ради се о кратком, али судбоносном сусрету са просјаком на прагу храма, који му је променио поглед на живот, страдање и Царство Божије. Овај разговор није плод маште, већ живог искуства, које је Пестов са дубоким поштовањем преносио другима као духовну лекцију. Наизглед случајан, тај сусрет открио је да понекад најдубље поуке не долазе из учења, већ из тихог, благог живота оних који су у потпуности предали себе вољи Божијој.
Тај млади теолог, о коме Пестов сведочи у својим белешкама, годинама је усрдно молио да му Бог пошаље духовног руководитеља – човека који би га не речима, већ животом упутио ка спасењу. Његова дубока жеља једног дана добила је неочекиван одговор. Док се молио у храму, зачуо је глас који му је наложио да изађе напоље, где ће срести човека кога је тражио.
Послушавши наређење, теолог је изашао и на црквеним вратима угледао призор који га је изненадио: просјака у поцепаним крпама, са телом прекривеним чиревима. Споља – отелотворење беде; изнутра – непомутљиви мир и радост. Она врста радости која не зависи од околности, времена или људи.
Теолог му се обратио као што се свако обраћа странцу, из учтивости: – Желим вам добро и срећно јутро.
Али одговор старца био је парадоксалан и готово загонетан: – Никада нисам имао лоше или несрећно јутро.
Покушавајући да разјасни ситуацију, теолог је преформулисао своју жељу, надајући се бољем разумевању: – Нека вам Господ дарује само сусрете са добрим људима.
На то је просјак мирно одговорио: – Никада нисам наишао на неког нељубазног.
Сумњајући да га није добро чуо, теолог је покушао још једном, можда са дозом фрустрације: – Онда вам желим сву срећу.
Одговор је стигао одмах, исто тако изненађујући: – Никада нисам био у невољи.
У последњем покушају да разуме свог саговорника, теолог је, већ збуњен, рекао: – Нека ти Бог испуни све жеље.
Старац је на то одговорио, разоткривајући суштину свог става: – Не треба ми оно што ми желиш, јер се све ионако дешава по мојим жељама.
Ниједан покушај уобичајене људске љубазности није наишао на очекивану реакцију. Сваки одговор је одзвањао као звоно једноставне истине: ништа му није недостајало, јер ништа није ни тражио. Ништа у његовом животу није било несрећно, нељубазно или нежељено. Зашто? Зато што све прихвата као Божји дар. И зато што више нема своје „жеље“ – осим једне: да се у свему испуни Божја воља.
Заинтригирани теолог, свестан да пред собом има неког посебног, директно је питао просјака како је он, сам међу својим патњама, успео да избегне несреће и сачува мир у души.
Тајна благостања и жива вера
Просјак је тада открио своју животну филозофију, која је била темељ његовог унутрашњег мира. Објаснио је да његово благостање лежи у потпуном прихватању свега што му је Бог дао и у одбацивању жеље за светским успехом. Веровао је да Небески Отац све догађаје у животу човека – било пријатне или тешке – усмерава ка његовом истинском добру и спасењу. Зато, тврдио је, у његовом животу нема несреће, јер се све дешава по његовој жељи.
Глад, хладноћу, кишу, исмевање и увреде – све је прихватао са једнаком захвалношћу, будући уверен да се све то дешава по вољи Божјој.
Ово није апстрактна теологија. То је жива вера. Вера која није у речима, него у дубини живота. Просјак се не буни, не противи, не жали, не тражи. Он прихвата – све. Хладноћу, глад, бол, исмевање, заборављеност. Јер је дубоко уверен да све то води ка вечном добру. Ка спасењу.
– Прихватам све што Бог шаље или допушта преко других људи, било да је то пријатно или болно. Све то спремно прихватам као дар од Милостивог Оца. Моја једина жеља је да се Божја воља изврши. Дакле, све што се дешава је у складу и са Његовом и са мојом вољом.
На крају крајева, све што се човеку шаље одозго на крају служи његовом добру и духовном усавршавању. Воља Господња је апсолутно савршенство и доброта. Нема праведније и милосрдније воље. Она суди свима нама, али сама није подложна суду и не може бити осуђена за несавршенство.
– Свим својим мислима тежим да желим само оно што Бог жели за свако разумно биће – па тако и за мене – закључио је старац.
Истинско краљевство и моћ: Суштина православне аскезе
Када га је учени човек упитао ко је он, просјак је са смиреним достојанством одговорио: – Ја сам краљ.
Изненађен, теолог га је упитао где му је краљевство. – То је у мојој души – рекао је просјак – јер сам научио да владам својим мислима, осећањима и поступцима. Нема сумње да је то истинска краљевска моћ, јер нема веће моћи на земљи.
У свету где се све мери успехом, угледом и утицајем, овај просјак је имао оно што је већини недостижно – власт над собом.
И ту лежи суштина православне аскетске мисли: не у бекству од патње, него у преображењу патње кроз смирено прихватање. Такав човек је истински слободан. Он више није роб ни телу, ни емоцијама, ни околностима. Он влада својом душом – и зато, с правом, каже: „Ја сам краљ.“ Његово царство није од овога света, али је стварно: налази се у његовом срцу.
Овај кратки разговор променио је богослову живот. Више није тражио мудрог говорника или писца дубоких књига. Схватио је да је најпоузданији пут до Царства Небеског – пут прихватања. Потпуног, безусловног, благодарног прихватања Божје Промисли, и радосног пристанка на све што живот доноси, верујући да све то води ка спасењу.
Теолог је пронашао свог учитеља, али не у академији, него у човеку кога нико други није примећивао. А можда је и свако од нас већ срео свог, у нечијем ћутању, у једноставном осмеху, у животу скривеном од света. Јер понекад небеска истина носи рите и чека нас на прагу, да је видимо, не разумом, него – срцем.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова