Икона Светих првоврховних апостола Петра и Павла једна је од најпознатијих у хришћанској иконографији. На њој су два стуба Цркве, два велика мисионара и мученика, приказани у братском загрљају. Њихова лица зраче милошћу, достојанством и љубављу. Али — њихов однос, како га описују Дела апостолска и Павлове посланице, није био ни миран, ни једноставан.
Зашто се онда загрљени налазе на икони?
Одговор можда најбоље сажима једна стара хришћанска изрека: „У суштинским стварима – јединство, у споредним – слобода, а у свему – љубав.“
Загрљај Петра и Павла није илузија савршене сагласности, већ сведочанство да је љубав у Христу моћнија од свих разлика. То је икона која не приказује прошлост пуке људске расправе, него вечност помирења у Богу.
Два пута – један циљ
Апостол Петар — пастир Јеврејима
Апостол Петар, рибар из Галилеје, био је један од најближих ученика Христових. Његова вера била је снажна, али и борбена. Видео је Господа како хода по води — и сам је покушао, али је потонуо. Обећао је да ће остати уз Њега до смрти — али се три пута одрекао.
Ипак, његово покајање било је дубоко и искрено. Христос га није одбацио, већ му је дао велико поверење: „Напасај јагањце моје.… Чувај овце моје.“ (Јн 21. 15–17).
Петар постаје први проповедник на Педесетницу и главни носилац мисије међу Јеврејима. Он је тај који, вођен визијом с неба, први крштава и незнабошца — римског стотника Корнилија (Дап. 10). Али чак и тада, тешко се одваја од навика и закона Старог Завета. У срцу прихвата Христову свеобухватност, али у пракси и даље осећа терет обичаја.
Апостол Павле — апостол незнабожаца
Са друге стране, апостол Павле (раније Савле) почиње као прогонитељ хришћана. Био је фарисеј, ученик Гамалијелов, ревнитељ Закона. Али Господ му се јавља у светлости на путу за Дамаск: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Дап. 9,4).
Од тог тренутка све се мења. Павле постаје најплоднији мисионар и проповедник Христа међу незнабошцима. За разлику од Петра, он не осећа везаност за Мојсијев закон. За Павла, спасење долази вером у Христа, а не држањем закона.
„Христос је крај Закона за свакога који верује.“ (Рим. 10,4)
Његова мисија је револуционарна. Он проповеда Христа као Спаситеља свих — без обзира на обрезање, Суботу или порекло. И тиме долази у директан сукоб са оним што је још увек било живо у неким хришћанским заједницама из Јудеје.
Сукоб у Антиохији: Истина без страха
И ту долази до чувене сцене у Антиохији, описане у Посланици Галатима.
Петар је у почетку јео са хришћанима из незнабоштва. Али када су стигли неки из Јерусалима — привржени Закону — он се повукао из заједничке трпезе. Павле то није могао да прећути:
„Успротивих му се у лице, јер беше за осуду… Када ти који си Јеврејин, живиш незнабожачки, зашто незнабошце нагониш да живе јеврејски?“ (Гал. 2,11–14)
Ово није био сукоб поноса, већ борба за истину Јеванђеља. Црква од самог почетка није била утопија без трвења, већ жива заједница слободних личности, која у љубави и истини гради јединство.
Апостолски сабор: Победа љубави и истине
Уместо раздора — долази сабор. На Првом апостолском сабору у Јерусалиму (Дап. 15), Петар устаје и отворено подржава Павла:
„Зашто сада искушавате Бога и желите метнути на врат ученицима јарам који нити очеви наши, нити ми могосмо понијети?“
„Него верујемо да ћемо се благодаћу Господа Исуса Христа спасти — као и они.“ (Дап. 15,10–11)
Тиме Црква не само да избегава раскол, већ показује да у њој има места и за различита мишљења, али не и за различите истине. Истина остаје једна, али путеви до ње могу бити различити.
Загрљај који говори више од речи
По Светом Предању, Петар и Павле су обојица мученички пострадали у Риму — истог дана. Тај дан, 12. јул по новом календару, Црква прославља као њихов заједнички празник.
Икона на којој су загрљени није само слика њиховог личног помирења. То је слика Цркве.
Цркве у којој постоје различити дарови, карактери, погледи, али у којој све води ка једном јединству — у Христу.
Тај загрљај говори и нама:
Да се можемо не слагати — али не смемо престати да волимо.
Да можемо бити различити — али морамо бити једно у Христу.
„Јер мора да и раздора буде међу вама, да се покажу међу вама они који су искушани.“ (1. Кор. 11,19)
И зато икона не приказује тренутак њиховог сукоба — већ вечност њиховог јединства. Она је позив и нама: да своје разлике преображавамо љубављу, да своје сукобе преображавамо у заједништво, и да Христу дамо последњу реч у сваком односу.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић