Кад погледамо сат, као да чујемо шапат живота: „прође... прође... прође...“ Све се мења, све пролази. Сунце сваког дана залази, људи старе, време нас носи као река којој не видимо ни извор ни ушће. Али шта ако постоји неко Ко не стари? Неко у Чијем присуству све стоји – не у мртвилу, него у савршеној пуноћи?
Бог, Творац свега видљивог и невидљивог, не живи у времену. За Њега нема јуче и сутра – све је Њему сада. Његова реч нас позива да размислимо дубље: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, говори Господ, Који јест и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ“ (Отк. 1:8). „Прије него се горе родише и саздаше земља и васељена, Ти си Бог од вијека до вијека“ (Пс. 90:2).
Бог је створио време, као што је створио и земљу, и небо, и човека. Ми смо у времену, али Он није. За Њега је хиљаду година као један дан. Он види све одједном: наш почетак, наше тренутке и наш крај – и ништа Га не изненађује. Његова воља није реакција, већ вечна љубав која све види и све држи.
Христос – Вечност Која Улази у наше Време
Али Бог није остао ван нашег тока. У једном тренутку историје – у тајанственој „пуноћи времена“ – Он је сишао међу нас. Постао је човек, живео у телу, ходао по прашњавој земљи Палестине. Име Му је Исус. „Када дође пуноћа времена, Бог посла Сина Својега...“ (Гал. 4:4)
Христос је вечност која дише, гледа, пати, васкрсава. У Њему се време није зауставило – али се преобразило. Сваки Његов корак је вечна тачка у простору. Свако Његово дело има снагу да преобрати не само нашу садашњост, већ и вечност. Свети Максим Исповедник пише да се Бог није само јавио у телу, већ је утиснуо Себе у саму твар – као печат вечности у глину времена.
Зато у Православљу време није непријатељ. Није проклетство. Време је пут. И ако је Христос ушао у њега, онда свако време може постати место сусрета.
Где су сада анђели и светитељи?
Анђели нису бајка за децу. Они су живи и постоје – невидљиви, али присутни. Њихово време није као наше. Они немају сат, али имају покрет, задатак, љубав. Они објављују Божију вољу, делују кроз векове, јављају се људима – од старозаветних пророка до гроба Христовог, где су први јавили вест о Васкрсењу. „Нису ли они сви службени духови, послати да служе онима који ће наследити спасење?“ (Јевр. 1:14)
И светитељи? Они нису нестали. Њихове душе живе, и живе у Христу. Они још чекају – као и ми – дан када ће све бити обновљено, када ће тела устати, када ће све бити васкрснуто. У књизи Откривења, светитељи под олтаром питају: „Докле, Свесвети и Истинити Господару, нећеш судити и осветити крв нашу на онима који живе на земљи?“ (Отк. 6:10).
И они чекају. Али то чекање није празно. То је чекање пуно молитве, љубави, наде. То је време које гори у Богу. Дакле, и анђели и свети постоје у једној динамичној, али нелинеарној и неспутаној димензији која им омогућава да буду активни учесници Божијег домостроја спасења. Они су сведоци, молитвеници и служитељи, чије постојање има свој „ток“, али без пролазности и распадања.
Литургија – Тајна Изласка из Времена
Постоји место где време утихне. Где „сад“ није више овде, него свуда. То место је – Литургија. Када стојимо у храму и певамо: „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот“, ми не певамо сами. Ми се придружујемо анђелима. Време се не брише, али се преображава. Оно се више не мери по сатовима, него по љубави. „Са свима светима помињући, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо...“
У том тренутку, храм постаје икона вечности. Ми нисмо само на земљи, него у Царству. Наша причешћа нису симболи – већ укуси вечности у времену. Ова дубина се огледа и у литургијском животу Цркве. У свакој Литургији, ми се придружујемо небеској Литургији, заједно са анђелима и свим светима, превазилазећи границе земаљског времена и простора. Управо се ту осећа та прожимајућа веза између земаљског и небеског, временског и вечног. Ми не чекамо „после смрти“ да бисмо ушли у вечност, већ већ сада, кроз Цркву и Тајне, окушамо вечност у времену. „Зато се више не зовете туђи него суграђани светих и домаћи Божији“ (Еф. 2:19).
Живети у Времену, а Корачати ка Вечности
Нисмо позвани да бежимо од времена. Позвани смо да га проживимо са смислом. Да сваки дан буде као икона – прозор у нешто више. Да сваки тренутак, чак и онај болан, буде обасјан светлошћу Онога Који нас воли. Свети Исаак Сирин каже: „Онај ко је окусио вечност, више не мери време.“
Можда зато време толико боли – јер још нисмо научили да га живимо са Богом. Али можемо почети. Већ сада. Црква нас учи: вечност није нешто што нас чека тек после смрти. Вечност почиње овде, када волимо, када се молимо, када праштамо. Тада време добија дубину, нестаје плиткоћа, и почиње право постојање.
На Крају: Ишчекивање Пуноће
Живимо, дакле, између већ и још не – већ спасени у Христу, али још у палом свету. То је време Цркве, време покајања и ишчекивања, време које није празно него пуно благодати. И у том времену, сваки тренутак може постати прозор у вечност, свака суза семе радости, свака молитва сусрет.
Зато када кажемо „време је близу“ (Отк. 1:3), ми не говоримо о крају као катастрофи, него као о доласку Вољеног. Ми живимо у времену, али се не клањамо времену – клањамо се Богу Који га је створио и Који га преображава у Љубав. На крају, ово схватање нас учи понижењу и нади. Понижењу, јер смо ограничени и пролазни, али и нади, јер смо позвани да учествујемо у вечном плану Божијем, кроз Христа, који је „исти јуче и данас и вавијек“ (Јевр. 13:8). Тајна односа Бога, анђела, светих и нас у времену и ван њега, није само теолошко питање, већ суштински део нашег хришћанског постојања, који даје смисао животу, смрти и свему што долази. Она нам открива да је Царство Божије већ ту, међу нама, и да га већ живимо, иако у ишчекивању његове пуноће.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић