Постоји једно дубоко питање које не престаје да узнемирава људско срце: зашто људи више воле правду него милост? Зашто нам је лакше да тражимо казну него опроштај? Зашто нас правда често задовољава, док нас милост збуњује, чак и боли? Ово питање води нас у срж људске природе и нашег односа према себи, другима и Богу.
Сви волимо да верујемо да смо праведни, и некако нам је урођено да размишљамо у категоријама „заслуживања“. Верујемо да постоји нека космичка равнотежа, у којој добро доноси награду, а зло казну. Али Христос нам не доноси правду овога света. Он доноси милост, и тиме нас разоружава. Он руши логичне системе које људско срце подиже да би себе узвисило, а другог осудило. Да бисмо разумели зашто нам је милост толико страна, потребно је да погледамо у неколико дубљих корена у нама самима.
Правда нам даје осећај контроле
Правда делује као нешто јасно, математички фер. Ако неко учини зло, добиће казну. Ако чини добро, биће награђен. Та једначина нам улива осећај да свет има ред и поредак, и да се све може објаснити. Мислимо да разумемо свет и да га можемо контролисати кроз систем правила и последица.
Али милост долази као нешто непредвидиво, нешто што „нарушава“ ту логику. Јер милост не гледа да ли је неко заслужио. Милост гледа у срце. И некад нам делује као неправда – управо зато што је изнад правде. Господ нам јасно говори: „Милости хоћу, а не жртве“ (Мт. 9, 13), одбијајући свет у којем се све мери и рачуна. То је позив да изађемо из оквира строгог рачуноводства и прихватимо нешто што је изнад наших рационалних очекивања.
У корену – гордост
Истинита милост понижава наш его. Када Бог опрашта некоме ко је „очигледно“ грешан, то значи да смо ми, „поштени“, у истом реду с њим. Наше упоредно мишљење: „ја сам бољи од њега“, пада у воду. Милост нас позива да видимо другога као брата, а не као конкурента или некога коме треба судити. То је понижавајуће за гордиво срце, које воли да се осећа супериорно.
У нама често тиња нешто од фарисеја који стоји у храму и каже: „Хвала Ти, Боже, што нисам као овај цариник“ (Лк. 18,11). Али управо цариник, који није тражио правду, него милост – „Боже, милостив буди мени грешноме!“ (Лк. 18, 13) – одлази оправдан. Ова прича из Светог Писма јасно показује вредност понизности и прихватања сопствене несавршености.
Милост тражи унутрашњу промену
Правда може да остане на нивоу спољашњег понашања: „Нисам украо, нисам убио, нисам варао.“ Али милост нас вуче дубље: да заволимо непријатеља, да опростимо онима који нас газе, да пустимо другоме да буде у праву. Она тражи ломљење срца, смирење, одрицање од „ја“. То боли више него било која казна, јер захтева трансформацију унутрашњег бића, а не само површно придржавање правила.
У Божијем свету правда није супротна милости
Најдубља заблуда је веровање да морамо да бирамо између правде и милости. Али у Богу, у Христу, то није супротстављено. На Крсту се не сусрећу две силе – једна која осуђује и друга која оправдава – већ једна иста љубав, која страда да би се праведно спасили неправедни.
Божија правда није одмазда, већ жртвена љубав. Зато се апостол Павле не устручава да каже да је Христос „наша правда“ (1. Кор. 1,30). На Крсту, правда не значи казну за грешника, него жртву Бога за спасење грешника. То је скандал Крста – нешто што је за људски ум тешко схватљиво, али што открива дубину Божије љубави.
Осуда је сигурна, милост је ризична
Када осуђујем, осећам се надмоћно. Моја реч пресеца. Али када волим – улазим у ризик. Можда ће ме одбити, искористити, изневерити. Милост је несигурна, јер тражи да се не ослањам на логичку сигурност, већ на поверење у Бога и друге људе.
Милост не рачуна, она дарује. Осуда рачуна, мери, класификује. Управо зато милост личи на пораз у очима света – али у очима Божијим, то је победа. Апостол Павле каже: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се“ (1. Кор. 13, 4). Ово је опис милости која превазилази људске калкулације.
Закључак: Милост је лице Божије
На крају, највећи проблем није у томе што људи не разумеју милост, већ што се боје да је приме. Јер прихватити милост значи признати да нисмо бољи, него вољени. А то је тежа лекција од сваког закона.
У Причи о блудном сину (Лк. 15,11–32), не боли највише грех млађег брата, већ срце старијег, које не може да прихвати да љубав није награда, него сам живот. Старији брат, који је увек био „праведан“ и послушан, није могао да се радује због милости указане његовом брату.
Зато је питање које Христос оставља и нама, као и њему: „Сине, ти си свагда са мном, и све моје твоје је; али ваљало је обрадовати се и веселити, јер овај брат твој мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се“ (Лк. 15, 31–32).
Хоћемо ли ући у ту радост милости, или ћемо остати напољу – праведни, али сами? Избор је наш.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић