Први, једини и неизоставни услов да можемо разумети о каквом је човеку реч, јесте да и сами будемо осветљени незалазном светлошћу крштењског разума. То је она врста свести обасјана Сунцем Правде које је Христос Богочовек, светлошћу која човеков душевни и ментални склоп осветљава изнутра дајући му познање о правом начину постојања човековог и истини људскога живота. Јер, човек је и створен да би био свет.
Међутим, ово се не догађа по аутоматизму. Човек је слободно биће и његово освећење, просвећење, просветљење зависи од његовог слободног пристајања на Богочовека као модела, узорка сопственог начина постојања, његовог слободног пристајања на заједницу, на сједињеност са предлошком – са Богочовеком. Ово објашњава чињеницу да и поред тога што имају крштење, премноги људи живе у тами, у ропству телесности, омеђени биолошким и физиолошким датостима. Ограничени земном природом и светским настројењем.
Свети Сава, видевши Христа као начин свог постојања и примивши Га у себе, надилази своју човечанску природу испуњену ограничењима и уподобљава се богочовечанској, небеској природи. Та је природа извирала из њега и доминирала у свему што је чинио. То је и преносио на све чега се дотакао. Једноставно, и Свети Сава је, као и божествени апостол Павле, могао рећи: ''Не живим више ја, него Христос живи у мени''. То је истински израз вере која кроз љубав дела. То је био његов живот. Христос.
А у чему се, практично, састоји овакав живот? Шта је то што је избило на површину историје па нам даје за право да овако расуђујемо о светоме Сави? Хајде да направимо једну шетњу по стварности и видимо где ју је све то свети Сава и на који начин походио и какве последице оставио.
Гледајући из еклисиолошке и историјске перспективе, свети Сава је био она личност која је сјединила откровењску и промисаону божанску намеру са препознатом потребом свога народа за његовим јединственим црквеним изразом. Последица: организовање аутокефалне Цркве у Срба чиме овај народ Божији добија свој есхатолошки возглас у хармонији већ тада модерне државе великог жупана Стефана Немање (у монаштву светог Симеона, оца светога Саве) и њеног духовног, словесног израза – Цркве православне.
Овде налазимо и семе настајања онога што данас именујемо као унутарње-политики односи. Идеја о једном народу организованом у једној држави, сједињеном једном вером у Једнога Бога (Исуса Христа, у Телу Његовом и Крви Његовој – у једној Цркви Христовој) и једном љубављу – ни из далека не представља, како би неко помислио, израз ексклузивности и самодовољности србскога народа и искључивост његовог духовног началника, архиепископа Саве. Напротив. Смисао јединства како га је свети наш отац разумео и утиснуо у свој народ је у томе да ако имамо љубави међу собом, ако се ми препопознамо као браћа у Христу, онда ће нас и други познати да смо Христови. То је услов да можемо љубити и ближње као себе саме. А ближњи – то је сваки човек без обзира на веру којом верује, народ којем припада, кожу у коју је обучен, став који носи у свом живљењу, поглед на свет. То је свети благословио своме народу знајући да ако немамо међу собом братске љубави, не можемо је имати ни према другоме. Зато се и подигао из Свете Горе Атонске са моштима очевим да над њима измири посвађану и раскољену браћу Стефана и Вукана; да их повеже љубављу према оцу и сједини у њему, да у оцу своме буду једно, као што је Христос узносио молитве Оцу Своме Небескоме да и његови ученици, апостоли, са Њим једно буду као што је и Он једно са Оцем. Овом молитвом молио је и свети наш отац Сава. Овај његов завет нисмо испунили.
Ипак, до данашњих дана остала је ова поука Савина која се на друге односи а која се и до данас огледа у чињеници да Срби скоро никада нису водили освајачке ратове. Са изузетком цара Душана Силног и краља Милана Обреновића (који је то само једном покушао), како то сликовито вели свети владика Николај Жички: ''српски мач се вазда пружао само до граница српске државе, нису се српске границе простирале докле је српски мач могао да дохвати''. Овај светосавски, светонемањићки идеал братске љубави у својој пуноћи успостављен је био још и у време светога деспота Стефана Лазаревића који је овим духом успео своју, на пољу Косову поражену и понижену државу, не само да очува него и прошири и у сваком погледу унапреди и претпостави је у вредносном смислу чак и држави Првовенчаног. Зар да се данас стидимо таквог идеала државотворства и свеукупне политичке културе. Морамо приметити: да смо очували овакву идеју и праксу, да је се нисмо у појединим историјским тренуцима одрицали, не бисмо доживели ово што сада доживаљавмо, да нас гоне и сатиру и да се магновено боримо за оно што је наше, што нам и по Божијем и по људском закону припада, да доказујемо наше природно право на оно што је наше.
А кад поменусмо закон и право, зар је могуће о њима говорити а не осветлити их светим Савом. Крмчија или Законоправило светога оца нашега Саве беше прволик на којем су израстали и потоњи правни оквири социјалне правде. На темељу овог у неку руку архетипског правног документа цар Душан доноси свој чувени Законик чија је актуелност у очигледна и данас. Поменимо само начело да нико од судија не суди ''у страху од цара'' као и законску одредбу да ни цар, односно владар, није изузет од закона.
Крмчија Светога Саве превазилази и одређене одредбе византијског законодавства које служе превасходно државним интересима. Свети Сава се, у примени закона, опредељивао интересу човека, што су и светородни после њега прихватали и у пракси спроводили, ''... јер, не рече Оче мој, већ Оче наш... те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да нема ништа више од другог: ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез од онога над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неученог, јер свима је подарио једну благородност'' – (из Крмичије Светога Саве).
И све остале делатности народне свети Сава је осољавао сољу Духа Светога. ''Болује ли ко међу вама – вели свети апостол Павле – позовите презвитере и нека сачине молитву Господу и нека га помажу уљем''. Знајући да здравље, као и сви добри дарови долазе нам од Оца небеског, и лечење и исцељивање свети наш отац препушта дародавцу свих добара. Има ли ичега сагласнијег од ове вере него градити болнице у манастирима и при црквама. Прве настају у манастирима Студеница, Жича, Хиландар. Ту су темељи српске медицине. Немојте мислити да ових лечилишта нема и данас. Осврнимо се око себе и видећемо у нашој напосредној близини светосавску бригу над женском децом са посебним потребама у манастиру свете Петке у Извору код Параћина. Зар је једна телевизијска репортажа посведочила о неверероватном проценту излечених наркомана у заједници ''Земља живих'' која живи под духовним покровитељством манастира Ковиљ крај Новог Сада. А за колико таквих исцелитељских монашких клиника још не знамо.
Куд нам све свети наш отац Сава није прокрчио пут, поставио основу, изградио темељ. И у књижевности (прочитајмо само Житије светога Симеона, Хиландарски, Студенички и Карејски типик, Законоправило, Жичку беседа о правој вери, Службу светоме Симеону, Писмо Спиридону... да не набрајамо; и у црквеној музици, црквеном градитељству, сликарству... И дан данас са зидовима студеничког наоса гледају нас ликови светитеља које је ту оставила рука светога Саве.
Јасно је да у неку руку бајковито звучи када кренемо да набрајамо шта је све учинио и какав је депозит дела једног јединог човека. Тешко је данашњем раздуховљеном и рационализованом, вулгарно прагматизованом човеку да поверује у све ово. Али, нисмо ли већ заборавили оно што је суштина, да све што је човеку немогуће - Богу је могуће. Ни свети наш отац Сава све ово није сотворио собом већ Христом који је био његов једини Пут, Истина и Живот.
Зато и светли назалазном светлошћу коју тама није обузела свих ових векова, нити ће моћи до краја света и времена. Зар још треба да позивамо једни друге да следимо Пут који нам је оставио свети наш отац. Једини Пут у лавиринту стаза и странпутица.
Нека нам је свима срећан и Богом благословен Савиндан, празник србске словесности, писмености и просвећености. Нека нам је свима благословен дан у који славимо Светитеља и Просветитеља који нам је дао прилику да се међу народнима Европе нађемо као привилеговани. И да не заборавимо: пиривилегије доноси обавезе, а наша је да светлост божанске истине и љубави достојно пронесемо међ' народе које створи Господ Бог наш. Да нас виде и по делима нашим препознају да је с нама Бог!
За Фондацију Пријатељ Божији:
Хаџи Братислав Николић