Данас је Илиндан – један од оних дана у години које и они најдаљи од Цркве ипак не заобиђу. „Не ваља радити“, каже се, јер „громовник“ гледа с неба. Свети Илија је у народу окружен снагом, стихијама, ватром и муњама. Слави се са страхопоштовањем. Мало је светаца чије је име толико ушло у пословице, приче, у само осећање године и времена. Али – ко је заиста био Илија?

Велики пророк, каже Црква. Онај који је огњем сишао с неба, затворио и отворио кишу, васкрсавао мртве, узнесен жив у небеска кола. Илија ће се, са Енохом, појавити пред крај света као последњи сведок Истине. Његова појава у Светом Писму везује се за ватру и силу: „И гле, дође кола огњена и коњи огњени, и Илија отиде у вихору на небо“ (4. Цар. 2, 11). У Старом Завету он стоји као громобитна фигура која зауставља кишу на три и по године, призива огањ с неба, васкрсава мртве, посрамљује идолопоклонике. Све је у њему велико, моћно, страшно.

Када громовник изговори: „Доста је, Господе!“

Ипак, највеће што му се десило није било ниједно од тих чуда. Најдубљи сусрет са Богом није му се догодио у часу силе – већ у часу када се срушио у очајању. Претешко је било све: прогони од опаке царице Језавеље, усамљеност, усахла нада у повратак народа Богу. Пророк, који се супротставио стотинама лажних пророка, преплашио се једне жене. Пао је под жбуном у пустињи и молио Бога:

„Доста је! Сад, Господе, узми душу моју, јер нисам бољи од отаца својих!“ (1. Цар. 19, 4).

Сломљен, тражио је крај.

Али Бог не одговара казном, ни прекором, ни доказом. Посећује га анђео, храни га хлебом и водом, као да му каже: „Једино што ти треба сада је да устанеш. Устани и иди. Ја сам ту.“ И каже му: „Устани и једи, јер ти је далек пут.“ (1. Цар. 19, 7). То није више громовник. То је човек. И Бог не одустаје од њега.

Илија устаје и креће. Четрдесет дана и четрдесет ноћи иде до горе Хорив (Синај), места где је Мојсије примио Закон. Тамо, у стени, чека Господа.

Бог у шапату танког поветарца

И дешава се нешто потпуно супротно ономе што бисмо очекивали од Бога Илијиног. Прође силан ветар, који ломи горе и дроби стене, „али Господа не беше у ветру“ (1. Цар. 19, 11).

Прође и земљотрес, па огањ – али ни у томе не беше Господ: „Иза земљотреса огањ. Али Господа не беше у огњу.“ (1. Цар. 19, 12).

А онда – „глас танак и тих“ (1. Цар. 19, 12), или како у другом преводу стоји: „шапат танког поветарца.“

И ту, у тишини, у том благом, нежном поветарцу, Илија открива Лице Божије и пада ничице. Сада зна: Бог није увек у сили. Он је у кротком шапату.

Снага у слабости: Илија као икона човека у искушењу

Ово је највећа тајна овог светитеља: да је сила Божија највећа онда када човек престане да се ослања на себе. Кроз његову слабост отворише се врата Божијег гласа. Илија, кога знамо као „громовника“, први је од свих пророка који је чуо Бога у тишини.

Можда је то оно што данас највише недостаје у нашем доживљају светаца. Често их посматрамо као полубогове, недостижне, савршене. Али Свето Писмо не крије слабост пророка. Оно је чак истиче као место сусрета са Богом. Свети апостол Јаков, пишући о молитви и снази вере, каже:

„Илија беше човек сличан нама по страстима, и помоли се молитвом да не буде кише, и не би кише на земљи за три године и шест месеци.“ (Јак. 5, 17). Баш та реч – сличан нама по страстима (тј. слабостима, патњама, осећањима) – отвара врата разумевања. Илија није био „изнад човечности“ – већ у њој.

О томе је дивно писао руски епископ Александар (Милеант): „Док се Илија уздао у своју праведност и ватру која са неба силази, Бог није могао да му се приближи. Али када је доживео слом – тек тада је постао способан да заиста чује Господа.“

Свети Јован Златоуст каже да Илија тим тренутком прелази из службе пророка у службу молитвеника. Није без разлога баш он, поред Мојсија, присутан на Преображењу Христовом на Тавору (Мт. 17, 3; Мк. 9, 4; Лк. 9, 30-31). Тамо више не говори као громовник, него као сведок будуће славе и љубави, сведочећи о страдању и васкрсењу.

Илиндан – подсетник на један шапат

Слава Светог Илије је велика. Али није само у томе што је сишао с неба, већ у томе што је научио да слуша Бога у тишини. Није само у томе што ће се вратити пред крај света, већ у томе што нам је показао да Бог долази онда кад мислимо да смо сами.

Можда зато православни народ осећа Илију као тако блиског лика, не као анђела, него као човека од крви и меса – јер у њему видимо нешто од себе: и када ревнујемо до крајности, и када се сломимо у пустињи. Можда зато што он оличава дубоку истину да Бог није на страни надљуди, него оних који се усуде да му у својој немоћи ипак остану верни.

Свети Серафим Роуз је једном написао: „Велики знаци не указују увек на Божије присуство. Често се Бог скрива у најобичнијем, у тишини. И само смирено срце може да Га препозна.“

Зато је Илија важан и данас. Не зато што је „забрањено радити“ на Илиндан, него зато што нас позива да престанемо сами себе носити као да смо Бог, и да прихватимо да је снага у слабости, како каже апостол Павле: „Кад сам слаб, онда сам силан.“ (2. Кор. 12, 10).

Његова величина није у томе што је вазнет на небо, већ у томе што је пре тога прошао кроз пакао сопствене слабости – и ту, у том мраку, нашао Лице Божије. То је пут сваког човека.

Зато се не бојмо муња – бојмо се срца које не уме да чује шапат. Свети Илија, громовник који је научио да тихо плаче – нека нам буде учитељ, не како да победимо свет, већ како да не изгубимо себе кад паднемо. И да у свом паду, баш ту, најзад, сретнемо Бога. Он је пророк који нас учи да Бог говори и онда кад све у нама утихне. А кад то чујемо – онда знамо зашто је баш он тај који ће се вратити пред крај времена: не да плаши свет, већ да му припреми срце за Онога Који долази у тишини.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић