„Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити…“ (Мт. 10,28)

Када Црква данас пева химну Светим мученицима Пребиловачким, она не пева само над костима, већ над светлошћу вере која је сијала у тами једног од најмонструознијих злочина 20. века.

Од 6. до 11. августа 1941. године, у селу Пребиловци и околини, 826 мештана, махом жена, деце и стараца, брутално је побијено и бачено у јаме – највише у јаму Голубинку код Шурманаца. Усташе, припадници фашистичког режима НДХ, извршили су злочин не само над телима, већ су покушали да затру и име, корен и успомену на један народ. Људи су убијани зато што су били Срби, зато што су били православни, зато што нису пристали да се одрекну своје вере, свог имена, свог порекла.

Ово није био „обичан рат“, нити судар идеологија или случајна трагедија. То је био плански покољ. Пребиловци су сведочанство мрака који је жудео да уништи српски народ и његову веру. Али, из тог страдања израсла је светлост мученичка која и данас осветљава пут свима који траже истину.

Мајке са децом у наручју – икона Христове љубави

Замислимо слику: мајке које носе децу, не у бегу, већ ка бездану. Не вриште, не кукају. Држе их, крсте их. Дечаци од три-четири године, девојчице у белим хаљинама. Свеће у рукама њихових мајки нису угашене ни кад су пале у јаму.

Они нису страдали као пасивне жртве. њихова смрт је била исповедање. Нису пристали на понуђено „спасење“ – да се покатоличе, да се одрекну свог имена. њихова вера није била теорија, већ Христос – живи, Васкрсли, за Кога вреди умрети, јер једино с Њим живот добија истински смисао.

Молимо се Господу да осветли таму Голубинке, да угреје њихове кости и узнесе душе у висине. Нека та јама не буде само симбол ужаса, већ извор благодати – као што је гроб био и престо Васкрсења.

Усташки злочин као поука и опомена

Истина мора бити речена. Усташки злочин у Пребиловцима није случајност. Био је то плод отрова који и данас истом јачином кипи – отров мржње према Србима, према Православљу, према свему што не може да се уклопи у њихове идеолошке шеме. Пребиловци су сведочанство да фашизам није само стран пут у историји, већ дух који се враћа ако се не разобличи, не осуди и не покаје.

Мучеништво као највиши израз вере

Црква нас учи да су мученици најближи Христу. Не зато што су страдали, већ зато што су страдали из љубави. И Пребиловачки мученици су у том великом сабору – у породици Свете Текле, Светог Георгија Кратовца, новомученика руских и српских.

Али они су и више од тога. Они су наши, из нашег села, из наших корена, из наших крвотока. Можда не знамо сва њихова имена, али њихово сведочанство знамо: радије ћемо у јаму него у одрицање.

Шта нам они говоре данас?

Нико нас не баца у јаме, али нам свакодневно нуде да се „одрекнемо“. Да прећутимо ко смо. Да се постидимо Христа. Да се одрекнемо Косова, крсне славе, јутарње молитве, поста, истине.

Пребиловци нас питају: да ли ћеш радије бити прихваћен или спасен? Мученичка храброст данас није у крви, него у верности. У томе да останеш човек, православан, Србин, чак и ако то значи презир, отпор или губитак.

Пребиловци – мали Јерусалим

Изнад села које више личи на гробље него на насеље, уздиже се величанствени Храм Васкрсења Христовог – као да је сам Бог пожелео да васкршњом светлошћу осветли таму у коју је овај крај био уроњен. Подигнут је на темељима мученичке костурнице, над светим остацима више од четири хиљаде убијених Срба, највише жена и деце.

И данас тамо почивају њихове мошти. То је мали Јерусалим, место где је земља натопљена крвљу, али где ничу најлепше иконе. Њихова лица, иако безимена, већ су у Царству Небескоме записана. Сви који долазе на то место не иду у музеј злочина, већ у школу љубави, где се учи највећа храброст – жртвовање за веру и народ.

У селу у коме су сва звона утихнула 1941. године, сада се, поред тишине, поново чује и звоно – као глас наде који се диже изнад гробова. Пренете у храм 1990. године, мошти мученика су тада први пут носили људи, а не демони. Када се огласи звоно, оно као да поставља питање које нема лак одговор: како објаснити страдање детета од пет година?

Пребиловци су тако постали место где звона не зову само на богослужење, већ позивају на сећање, на молитву, на тихи и вечити вапај. Храм стоји као неугасиви крик истине, сведочанство о људској храбрости и Божјој правди. Јер, уместо метала, одавде звоне сами мученици.

Завршна реч

Као што Писмо каже: „Сваки онај који се усади у Христу, има живот нови; старо је прошло, све је постало ново.“ (2. Кор. 5:17)

Они су нас учинили новим – да никада не заборавимо цену слободе, вере и љубави. Да носимо њихов пример у срцу и корачамо путем светлости, чак и када је мрак најгушћи.

Свети мученици Пребиловачки,

Ви што сте прошли кроз јаму као кроз ускрсни гроб,
Молите Бога за нас.
Да не будемо ни кукавице ни злопамтила.
Да имамо љубав, али не и заборав.
Да у нашим срцима не угасне пламен верности.
Да се не постидимо ни Крста ни свог народа.
Да будемо достојни ваше жртве.
И да се једном, у Небеској Србији, сви сретнемо.

Амин.

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић