Када је глава светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона донета из Свете Горе у Москву, људи су достојанствено и молитвено стајали у реду дању и ноћу. Сваки човек, ћутке, у мислима се сабирао пред светошћу која му је ишла у сусрет. Тако сам и ја стајао, у реду који се спуштао према храму Христа Спаситеља, са књижицом акатиста у руци.

Светињу сам успео да целивам тек ујутру, након ноћи проведене на ногама. На излазу из храма сваком вернику је подељено мало уље у стакленој бочици — освећено на моштима светог Пантелејмона. Није га било више од два-три милиметра, дотакло је тек дно бочице.

– Како се користи, има га тако мало? – упитах монаха који је делио свето уље.

– Разблажите га другим уљем, па користите са вером – одговори он, као да ме је својим гласом умирио више него речима.

***

У мојој породици, моја мајка је читав живот боловала од главобоље. Откад се сећа, глава ју је болела – некад јаче, некад слабије, али ретко је било дана без тог тегобног притиска. Због тога нисам био изненађен када ме је, приликом првог повратка кући после поклоњења светињи, сестра дочекала на вратима речима:

– Маму јако боли глава, не може ни да дође до тебе.

А ја сам одговорио, са неким чудним унутрашњим убеђењем, које ми ни данас није сасвим разумљиво:

– Сад ћу је излечити!

Нисам био ја тај који лечи. Са собом сам носио посебан дар.

***

Ред за улазак у храм Христа Спаситеља био је дуг неколико километара. То је било у јулу или августу 2000. године. Глава светог Пантелејмона донета је из манастира на Атосу у Москву на неколико дана. Људи су чекали 10 до 12 сати, и дању и ноћу, стрпљиво и без гунђања. Стајао сам у том реду са осећајем да нисам сам – да смо сви ми, као једно молитвено тело, сабрани у вери.

Читао сам акатист светом Пантелејмону, а око мене – тишина. Нико није причао наглас, осим једне старије жене која је, са искреном тугом у гласу, рекла:

– Трећи пут стојим...

– Зар ниси већ два пута била код моштију? – упита је жена поред.

– Била сам, али нисам стигла до њих. Обе ноћи сам морала да се вратим кући. А онда ми се у сну јавио свети Пантелејмон и рекао: „Ти још ниси била код мене.“ Пробудила сам се, као кад те неко додирне, обукла се и дошла. Мислите ли да ће ми опростити што нисам издржала?

Њене речи, та искреност и нада, остали су ми у уху до дана данашњег.

Када сам се вратио кући, ставио сам кофер на веранду и узео само бочицу са уљем. У спаваћој соби лежала је моја мајка, затворених очију, стиснутих слепоочница.

– О, сине, толико ме боли глава да не видим белу светлост – рекла је, не отварајући очи.

– Сад ћу те излечити – рекао сам, али у срцу додао: „Не ја, Господ преко светог Пантелејмона...“

Отворио сам бочицу, умочио чист крај шибице у уље, и, не знајући за нешто прикладније, начинио крст на њеном челу. Изговорио сам молитву: „Оче наш...“

Нисам ни слутио шта ће се десити.

Потпуно неочекивано, из њеног носа је нагло шикнула апсолутно црна крв. Црна као смола. Моја мајка је устала, а ја сам имао само толико времена да подигнем руке како крв не би залила постељу.

– Сестро! Донеси неку посуду! – повиках.

Сестра је донела чинију, помогла мајци да седне на ивицу кревета, а црна течност је лила и лила, пунећи дно посуде. Била је густа, мрачна и неописиво необична. А онда, исто тако нагло како је почело – све је стало. Изненада. И три капи светле, гримизне крви полако су пале на површину те црне масе. Као да се нису мешале са њом. Као да су стајале на њој, сјајне, као нека небеска потврда.

Гледали смо их у тишини. Нико ништа није рекао.

Моја мајка је окренула главу лево, па десно. Осмехнула се први пут тог дана:

– Не боли ме више!

Верујем да је и сама била више запањена тим открићем него свим оним што се управо догодило.

– Сине, излечио си ме!

– Не ја, мајко... свети Пантелејмон. Његово је ово уље. Сећаш се како си нам причала да си као девојчица волела да китиш његову икону у цркви цвећем? Ето, он ти је сада узвратио.

Моја мајка никада више није имала главобољу.

Скоро двадесет година је прошло. Бочица са уљем стоји и даље у нашој кући. Сваки пут кад је узмем у руку, у мени се јави тишина, и осећај који речима није могуће објаснити. Не треба ни да покушавам.

Јер ово није прича о болести, ни о крви, ни о чуду. Ово је прича о милости. О неочекиваној, незаслуженој, али стварној милости Божијој.

Свети великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне, моли Бога за нас!

Александар Ужанков
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео и прилагодио: Петар Волков
Извор: azbyka.ru