„Где су двојица или тројица сабрани у Моје име, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20)

Хришћанин никада није сам. У Цркви он стоји поред своје браће и сестара – ближе него што то икада може бити у овом свету. Није могуће бити хришћанин, а живети ван заједнице Цркве.

Многи говоре: „Бог ми је у души, важно је само бити добар човек. Шта ће ми сви ти ритуали? Бог ионако све зна. Зашто да се молим светима, кад могу директно Богу?“ Али то је самообмана. То говоре они који траже изговор да избегну живот у Цркви, али при томе кажу да верују.

Да, Бог треба да буде у души. Али шта то стварно значи? То значи да живимо са Њим у мислима, у срцу, у свакој одлуци и сваком тренутку. То значи – молитва, Свете Тајне, покајање, причешће, литургија. Без Цркве, та „душевна“ вера остаје празна реч, без снаге и без корена. Немогуће је заиста носити Бога у души, а бити ван Тела Христовог – ван Цркве.

Хришћанство – вера снаге, а не слабости

Хришћанство није вера за „наивне“ или „слабе“, како неки мисле. То је вера јаких духом. Али у Цркви има места и за слабе и за снажне, и за болесне и за здраве, и за грешнике и за праведнике. Црква је – дом свих. Без Цркве нема заједнице, без заједнице нема пуноће вере. Бог се не тражи у самоћи – него у љубави која се дарује и прима.

Она је, како су говорили Свети Оци, духовна болница. Место исцељења – од греха, од навика које нас разарају, од безнађа. Али Црква је и школа – школа духовног живота. У њој се учимо не само како да волимо Бога, већ и како да живимо са људима, како да градимо односе, носимо искушења, праштамо, живимо са смислом. Ту слаб постаје јак, а јак се смирује. У њој се човек преображава.

Кад човек има све – а нема ништа

Данас многи млади људи имају све што свет нуди – новац, удобност, забаву, али у себи носе празнину. Не знају зашто живе. И та празнина боли. Зато толико младих бежи у дрогу, алкохол, у виртуелне светове – или чак у очај и смрт.

Свет без Бога не нуди смисао. Он нуди слогане: „Узми све од живота“, „Уживај док траје“, „Не одричи се ничега“. Али у таквом животу – човек изгуби себе. Јер човек није створен само за потрошњу, успех и каријеру. Његова душа тражи нешто више. Вапи за Богом, често и не знајући то.

Сведочити смисao – својим животом

Зато је наша одговорност, као православних хришћана, да не ћутимо. Да сведочимо својим животом где је смисао. Не да осуђујемо, већ да позивамо. Не да се хвалимо вером, већ да је делимо као светлост.

А да бисмо могли да помогнемо другима, морамо и сами бити дубоко укорењени у смислу. Морамо знати зашто живимо. Ако Христос у нама гори, онда ћемо загрејати и друге. Ако у нама влада Његов мир, онда ћемо донети мир и онима који су у немиру.

Мисија младог хришћанина

Посебна је одговорност младе душе. Млад човек има снагу, има ревност, има потенцијал да мења свет. Зато је и позван да буде мисионар – сведок, апостол, светлост у тами.

Да би се то могло, треба имати унутрашњи стожер – оно што те држи кад све друго клоне. Та снага се не добија одједном. Она се стиче кроз подвиг, кроз борбу, кроз живу везу са Богом у Цркви.

Ако се млад човек одважи на тај пут, ако узме озбиљно своје хришћанство – његов живот неће бити узалудан. Постаће као онај што је говорио преподобни Серафим Саровски: „Спаси себе – и око тебе ће се спасти хиљаде.“

Митрополит Иларион (Алфејев)
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: azbyka.ru