Живимо у свету у којем се све више цени и истиче спољашњи изглед над унутрашњом суштином. Често стварамо пажљиво креиране фасаде – било у професионалном, друштвеном или личном животу – како бисмо оставили одређени утисак. Иза осмеха се крију сумње, иза речи лаж, а иза привидне доброте празнина. Али шта се дешава када та игра пређе границу и покуша да обмане не само друге људе, већ и Онога који испитује срца и бубреге? (Псалам 7:10)

Иако се прича коју следимо десила у давна времена, у једној од најпознатијих руских светиња, њена порука је безвременска. Она нас подсећа да се са духовним законима и Богом не можемо играти, јер последице преваре нису само спољашње, већ унутрашње и дубоке. Ова прича из Тројичке лавре није само историјска анегдота, већ снажно огледало нашег времена, у којем се истина, искреност и суштина често замењују за блиставу, али празну представу.

Лаж пред светим и тежина душе

У време када је вера била гоњена, а светиње под сталним надзором, совјетска власт је слала доушнике у манастире. Њихов задатак није био да траже Бога, већ да прикупљају податке и ломе духовни живот. Једна од таквих доушница била је млада жена по имену Тамара, којој је наређено да се инфилтрира у Лавру Свете Тројице Светог Сергија.

Да би привукла пажњу монаха, она је почела да се претвара да је опседнута нечистим духовима. Вриштала је, превијала се, глумила нападе – све како би околина поверовала да је у питању духовни случај.

Једном приликом, током богослужења, један монах који је служио као црквењак чуо је њене крике из олтара. Обратио јој се, рекавши да је раније видео да је у потпуно добром здрављу и без икаквих знакова поседнутости. Његова сумња није остала само на речима. Када је Тамара, желећи да појача своју представу, почела још снажније да вришти и пада на под, он је узео празан послужавник, покрио га пешкиром и рекао да у њему носи свету икону.

Када је понудио Тамари да пољуби реликвију, она је одмах почела да се превија у наводним мукама, глумећи напад. Тада је монах открио пешкир – а на послужавнику није било ничега. Њена обмана је била потпуно разобличена.

Али прича није завршена ту. Временом, Тамару је заиста задесило оно чиме се играла: Божјим допуштењем, почела је да пати од стварних симптома опседнутости. Њено мучење није било у спектакуларним нападима, већ у дуготрајном, тешком унутрашњем страдању – и душевном и телесном.

Ово сведочанство нам оставља поуку коју не можемо превидети: са Богом се не можемо играти. Човек може да превари другог човека, али не и Онога „који испитује срца и бубреге“ (Пс. 7:9).

„Бог се не да исмејавати“ – поука за наше време

Ако размислимо дубље, шта је Тамара заправо урадила? Она се ругала светињи. Њена обмана није била обична лаж – она је злоупотребила поверење, злоупотребила светињу и играла се са оним што је свето. И управо у томе је њена трагедија: када човек покушава да опонаша зло ради обмане, он призива зло у свој живот.

Можда ће неко рећи: „Али то је прича из времена прогона, нас данас то не дотиче.“ Напротив! И данас постоји једна врста „глуме“ пред Богом. Нисмо можда доушници који се инфилтрирају у манастире, али често умемо да „глумимо доброту, побожност или љубав“. Показујемо једно лице пред људима, а унутра носимо нешто сасвим друго.

Свети апостол Павле нас опомиње: „Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети.“ (Гал. 6:7).

Ако сеје лаж, убраће немир. Ако сеје обману, пожњеће празнину. Ако сеје само слику врлине, а не њену суштину – доћи ће тренутак разобличења. Бог није „полицајац“ који чека грешку да би казнио, већ Отац који жели истину и чистоту. Али када човек упорно бира лаж, Бог му у неком тренутку једноставно пусти да осети последице те лажи. То није освета, то је духовни закон.

Зато ова прича није само упозорење, него и позив: још је време за покајање. Нико од нас није савршен, али ако смо искрени пред Богом, ако му кажемо: „Господе, ја сам слаб, ја падам, али хоћу да будем Твој“, тада Он претвара и наше ране у благослов.

Истински мир, радост и смирење човек не може стећи у лажи – ни пред људима, ни пред Богом. Зато је пут једини: истина и добро. На сваком нивоу – личном, породичном, друштвеном и државном – мир и благослов долазе само када тежимо да чинимо оно што је искрено и добро.

Отуда ова прича из Лавре није само анегдота из далеке прошлости. Она је огледало и за нас данас. Јер и ми, ако глумимо нешто што нисмо, ако правимо од живота представу без суштине – доћи ће час када ће се открити да је послужавник празан. А онда остаје питање: шта је заиста било у нашем срцу?

Као што је речено у Јеванђељу по Луки: „Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видјело изићи.“ (Лк. 8:17). Зато: „Хвала Богу на свему!“ – јер док дишемо, постоји прилика за исправљање.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић