Јеромонах Даниил (Болотов) из Скита Оптине пустиње једном је, током послушања у граду, морао да изнајми намештену собу. Без своје воље постао је комшија брачном пару чији је живот био обележен непрестаним свађама и бурним сценама.

У његову тиху собу често су допирали одјеци њихових сукоба: гласне расправе, жестоки повици, па чак и звуци који су личили на тучу. У почетку га је то узнемиравало, али се временом толико навикао на хаос да га више није одвраћао од читања духовне литературе.

„Само нека читање остане мирно… да не улазим у туђе животе“, мислио је понекад, али дубоко у себи осећао је како му савест тихо шапће: „Да ли заиста треба остати равнодушан?“

Реч која потреса

Једне вечери, читајући Јеванђеље по Матеју, зауставио се на речима Спаситеља:

„И Цар ће им одговорити: заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте.“

Као да је гром ударио у тишину његовог срца. У његовом срцу се родила мисао: како је могуће да Бог Себе поистовећује са сваким човеком, чак и с оним који чини зло?

„Зар ако не помогнем овоме човеку, не одбијам ли самог Христа?“ – осетио је нагли страх и одговорност.

Та мисао га је натерала да преиспита ставове о тишини и не мешању у туђе животе. Иако је, по правилу светих отаца, настојао да одсече такве помисли, вратио се читању. Али управо у том тренутку свађа иза зида достигла је врхунац.

Тренутак одлуке

Чули су се љутити повици, претње и ломљава – знак да је туча почела. У мислима му се одвијао могући ток догађаја: туча која може прерасти у убиство, долазак милиције, истрага, суд – где би и он морао да сведочи.

„Не могу само стајати овде. Ако она буде повређена, кривица ће бити и моја…“ мислио је, срце му се стезало.

Сценарио није био само могућ – био је на прагу стварности. Муж је био човек бурног карактера који, посебно пијан, потпуно губи контролу.

Тада му је синуло: мора похитати и заштитити онога ко је слабији. Поглед му је пао на мало дрвено распеће с ликом Спаситеља, које је висило на зиду изнад кревета, као да му тихо шапће: милосрђе је пут ка Христу.

„Сада је време. Господе, дај ми снаге!“ – осетио је како му срце убрзано куца, али одлучност расте.

Између зида и савести

Јеромонах се касније сећао:

„Носио сам распеће око врата испод капута и чувши ломљаву иза зида, инстинктивно сам га пригрлио, брзо закопчао капут и, осенивши се крсним знамењем, појурио да спречим несрећу.“

Био је тачно на време: улетео је кад је муж замахнуо над супругом тешким бронзаним свећњаком. Још један трен – и трагедија би била неизбежна.

„Станите, па убићете је!“ – узвикнуо је, глас му одјекнуо просторијом, снажнији него што је и сам очекивао.

„Господе, нека схвати… нека му се отвори савест!“ – мислио је док покушава да га заустави.

Изненадно појављивање натерало је мужа да спусти руку. Жена се успела придигнути, али је муж усмерио бес на јеромонаха и бацио свећњак право у његову главу.

Инстинктивно се повукао и избегао директан ударац, али тешки предмет се забио у његова прса. Потресао се и једва остао на ногама, а нападач је искористио тренутак и изјурио из собе.

Милост у сенци бола

Јеромонах је успео донекле да утеши жену. Провевши с њом извесно време и заблагодаривши Господу што је спречено убиство, вратио се у своју собу, дубоко потресен породичном драмом. Муж се те ноћи није вратио кући.

Када се узбуђење стишало и почео да се свлачи, сетио се распећа. Опрезно га је дохватио испод капута и открио нешто задивљујуће: крст је био преломљен на два дела, а фигура Спаситеља на њему сломљена.

„То је Он. Само Он је могао издржати тај удар…“ – помислио је, осећајући дубоку захвалност.

Тајна Христове присутности

Тог часа оживеле су му речи Јеванђеља:

„Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте.“

Следећег дана комшија је сам дошао јеромонаху, покајнички се извињaвaјући због нагле љутње. Од тог тренутка у породици је завладао мир.

Заиста, путеви Господњи воде кроз тајне срца – и само милост зна где ће се завршити.

Слава Богу за све!

За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова
(Из прича Сергеја Нилуса)