У свету у којем се вредности често измештају, а приоритети померају ка себичности и личном успеху, Христова заповест о служењу другима звучи као радикални позив на преображај. Ова заповест није случајно поновљена и посебно наглашена у Јеванђељима.
Господ не само да нас позива да служимо, већ нам и својим животом даје врхунски пример. Управо је Исус, Син Божији, дошао „не да Му служе, него да служи и живот свој да да у откуп за многе“ (Матеј 20:28). Његов чин прања ногу ученицима, који је био посао најнижег слуге, представља најјачу лекцију: највећи међу вама је онај који служи.
Служење није само етички избор, већ егзистенцијална заповест. Бог нам није дао живот да бисмо га потрошили на себе, већ да бисмо га даровали другима. У томе се открива права природа љубави – несебична, жртвена и служећа. Док нас друштво учи да се боримо за себе, Христос нас позива да се одрекнемо контроле и предамо служењу, јер само тако добијамо истински живот.
Страшни Суд: Где ће се мерити тежина нашег живота
Свето Писмо нас упозорава: „Сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Римљанима 14:12). То није метафора, већ стварност која нас чека. Једног дана, на крају нашег земаљског пута, стајаћемо пред Богом. Тада ће нас Он питати не колико смо новца зарадили или колико смо успеха постигли, већ колико смо љубави унели у животе других.
Ова истина је најјасније приказана у Параболи о овцама и јарцима (Матеј 25:31-46). У тој параболи, Бог суди људима на основу њихових дела према онима који су били гладни, жедни, странци, болесни или у затвору. Када праведници питају када су то Њему учинили, Он одговара: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“. Ово је темељна порука: служење ближњем је исто што и служење Христу.
И тада ће сви наши изговори – „Био сам заузет“, „Морао сам да радим“, „Имам породицу“ – звучати празно. Бог неће мерити наше животне циљеве по томе колико смо постигли, већ по томе колико смо дали. Његов одговор ће бити јасан: „Жао ми је, али то је погрешан одговор“.
Себичност као духовна болест
Себичност је суптилна и често оправдана, дубоко укорењена у нашем палом свету. Она се попут духовне болести шири и трује не само наше душе већ и односе са другима. Друштво нас учи да се боримо за себе, да градимо своје царство и чувамо своје интересе. Али Христос нас позива на нешто сасвим супротно: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља, онај ће га сачувати“ (Марко 8:35).
Ово није позив на мазохизам, већ на преображај. Када отпустимо своје себичне циљеве, када се одрекнемо контроле и предамо се служењу, тада не губимо себе – већ добијамо Бога. Он нам надодаје Себе, своју благодат, своју радост и своју пуноћу. Себичност води у усамљеност и незадовољство, док нас служење спаја са другима и са Богом.
Служење као пут ка истинском животу
Истински живимо тек када служимо. Када помажемо, када слушамо, када се жртвујемо и волимо – тада осећамо да смо живи. То није само емоција, већ духовна реалност. У служењу се открива наша иконичност, јер смо створени по лику Онога који је дошао да служи. Сваки пут када служимо ближњему, ми у свом животу одражавамо Христа.
Ово схватање било је темељ ране Цркве. Први хришћани су своје служење називали ђаконијом, једним од првих облика организоване црквене службе. Кроз векове, безброј светитеља посветио је живот несебичном служењу, остављајући дубок траг у историји Цркве и људског рода. Они су оснивали болнице и сиротишта, штитили сиромашне и болесне, подизали школе, писали поучне књиге и својим животом сведочили љубав и милосрђе. Свети Василије Велики оснивао је болнице и склоништа, Свети Јован Златоуст својим проповедима учио милосрђу и добротворству, Свети Спиридон Чудотворац и Свети Николај Мирликијски посветили су живот служењу ближњима, показујући да је то пут спасења и истинске љубави.
Међутим, служење се не манифестује само великим, историјским подвизима. Оно се открива и у малим, тихим гестовима свакодневног живота: осмех болесном у болници, разговор са усамљеним старцем, помоћ комшији у невољи, давање хлеба или књиге онима који немају или молитва за оне који страдају. Чак и најмањи чин љубави има вредност у очима Бога. Свако мало дело љубави је корак ка Христу. Христос је учио да свака мисао, реч и дело љубави према другом постају дело Њему, јер чак и најмање служење одражава Његову љубав и претвара обичан живот у пут спасења.
Ако не служимо, ми не живимо – ми само постојимо. Пролазимо кроз живот као сенке, без дубине, без смисла. Бог нас позива да изађемо из те сенке и уђемо у светлост служења, која нас испуњава и чини нас сличнима Њему.
Који део није био јасан?
Када једног дана станемо пред Бога, можда ће нас упитати: „Који део мојих наредби није био јасан?“ То питање ће одзвањати у тишини нашег срца. А одговор ће зависити од тога да ли смо живели за себе – или за друге.
Служење није додатак хришћанском животу. То је његова суштина. Бог од нас хоће да научимо како да несебично волимо друге људе и служимо им што год више можемо. То је пут спасења, пут радости, пут живота.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић