У животу сваког човека постоји тренутак када се све затвори. Болест, сиромаштво, породичне кризе, губитак наде, унутрашње слабости — све нас доводи до апсолутне границе. До тачке где срце узвикне: „Ово је немогуће.“ Време нам измиче, снаге су исцрпљене, врата затворена. Али баш тада, у тишини нашег краја, Бог изговара Реч која мења све:
„Што је људима немогуће Богу је могуће.“ (Лука 18,27)
Ово није само утешна реченица. То је истина која прожима Свето писмо, историју Цркве и животе светих. Тамо где човек престаје, Бог почиње. Тамо где све изгледа изгубљено, ниче чудо.
Сведочанство Писма: Прича о рушењу граница
Читајући Свето писмо, сусрећемо се са књигом немогућег које постаје стварност, увек изнова. Све почиње у Стварању из ништавила, када Бог изговара: „И рече Бог: нека буде светлост! И би светлост.“ (1. Мојс. 1,3). Затим видимо народ заробљен између воде и војске, али на Божју заповест Црвено море се раздваја (2. Мојс. 14). Видимо Христа како држи у рукама само пет хлебова и две рибе, а онда се множе хлебови и хране хиљаде људи (Мт. 14,13–21). Коначно, ту је и Васкрсење Лазара, човека који је већ четири дана у гробу, али га једна реч Христова буди у живот (Јн. 11,43).
Јасно је зашто Господ преко пророка Јеремије пита: „Ја сам Господ, Бог сваког тела; зар је мени ишта немогуће?“ (Јер. 32,27)
Када слабост постаје сила
Ниједна Божја прича није толико лична као прича о апостолу Павлу. Он је молио да га Господ избави од његовог „жалаца у телу“, али је уместо ослобођења добио одговор: „Доста ти је моја благодат; јер се сила моја у слабости показује савршена.“ (2. Кор. 12,9)
И тада Павле, свестан своје немоћи, исповеда један од највећих парадокса вере: „Када сам слаб, онда сам силан.“ (2. Кор. 12,10)
Хришћанство није вера у човека и његове ограничене снаге, већ у Бога који делује у човеку. Зато Павле каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Фил. 4,13). То није пука самопомоћ, већ доживљај да Дух Свети у нама чини оно што сами никада не бисмо могли.
Свети Теофан Затворник нас подсећа на ту дубоку истину: „Никада не треба рећи: ’Не могу’. Хришћанска реч је: ’Могу све’. Али не по себи, већ у Господу који нас крепи.“
Светитељи: Живо сведочанство Божје силе
Животи светих нису бајке, већ живо сведочанство да Бог чини немогуће у сваком времену. Узмимо за пример Светог Нектарија Егинског: понижен, оклеветан, остављен без људске подршке. Али у његовој немоћи Бог је показао Своју силу, а његов гроб је постао извор исцељења. Или, сетимо се Светог Серафима Саровског, тихог старца из шуме, немоћног телом, чије је лице ипак обасјавало људе јер су у њему видели Христа. Чак и Мученици, који су људски гледано били слаби пред царевима и мучитељима, кроз благодат су постали непоколебиви. Њихова крв постала је семе Цркве. Божја сила делује и данас, у нашим животима, у нашим немоћима.
Бог немогућег у нашем свакодневном животу
Можда реч „немогуће“ није раздвајање мора. Можда је то излечење од болести, спасење брака на ивици распада, избављење од зависности, опроштај који делује недостижно, или само храброст да наставимо кад све изгледа изгубљено.
Једна мајка је сведочила о свом детету које је било на самрти; лекари су рекли да нема наде. Она је пала на колена и плакала пред Господом. После дана молитве, дете се опоравило. Лекари су признали: „Не можемо то објаснити.“ Али вера може. Таква сведочанства постоје у свакој заједници, где људи могу да кажу: „Кад је било немогуће, Бог је отворио пут.“
Божји парадокс: Из Крста у Васкрсење
Хришћанска вера је вера у парадокс који људском уму изгледа као апсурд: из смрти се рађа живот, из пораза долази победа, а из Крста ниче Васкрсење.
Апостол Павле пише: „Јер лудост Божја мудрија је од људи, и слабост Божја јача је од људи.“ (1. Кор. 1,25) Бог управо у „немогућем“ открива да је Он Господар историје, природе и живота.
Позив на личну веру
Ово није прича о „чудима тамо негде“, него позив нама – да се усудимо да верујемо да Бог може учинити чудо и у нашем животу. Вера није заснована на ономе што видимо, него на Ономе кога познајемо. Како нам Свето писмо каже: „Вера је постојаност у ономе чему се надамо, доказивање о стварима које не видимо“ (Јевр. 11,1).
Не гледајмо само на препреку – већ на Онога који је већи од сваке препреке. Не бојмо се својих граница – јер тамо где престаје твоја моћ, почиње моћ Божја чија љубав и сила нису ограничене. Зато нам и остаје оно најважније – вера која се не ослања на нас саме, већ на Онога који може све. Јер довољно је рећи:
„Господе, отвори нам очи да видимо светлост Твоју и укрепи срца наша да истрају у љубави Твојој. Дај нам снаге да се не уплашимо мржње, да не клонимо под неправдом, него да у свему што нам се догађа препознамо Твоју вољу и Твоју руку. Научи нас да љубимо чак и онда када нам се чини немогуће, јер Ти си љубав, и без Тебе не можемо ништа. А са Тобом, све је могуће. Амин.“
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић