Постоје тренуци у историји света када се све чини непомично, кад време застане као да нешто очекује. У таквим тренуцима, небо као да шапуће земљи да се спреми за чудо. Такав је био и тренутак када се у дому старца Захарије и старице Јелисавете родила тишина која ће постати љуљашка чуда. У тој тишини, док је Захарија служио у храму, зачуо се глас анђела који објављује: „Молитве твоје су услишене, жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован.“ (Лк 1,13)
Нико више није очекивао дете у дому старих, уморних и побожних људи. Сви су знали да је време прошло. Али Бог воли да руши границе које ми зовемо немогућим. У тренутку кад човек каже „готово је“, Он почиње да делује. Чудо је било толико велико да га ни сам Захарија, свештеник, није могао прихватити без сумње. Због своје неверице, он је заћутао. Његово принудно ћутање постаје време припреме, време када је морао да промишља о сили којој се успротивио. Тако се, у престарелој утроби Јелисаветиној, зачело дете које ће постати глас из пустиње – пророк који ће указати на Јагње Божије.
Бог не мења само ток природе, већ и ток срца. Чудо зачећа Јована Претече није само биолошко чудо, већ духовни потрес који објављује: све што је мртво може оживети када се дотакне Божије воље. Јелисавета је у радости изјавила да је Бог погледао на њу „да уклони моју срамоту међу људима“ (Лк 1,25). Захарија и Јелисавета нису добили дете као награду за стрпљење, него као плод вере која није престала да се моли ни онда када је наизглед све било изгубљено.
Претеча као Зора пре Сунца
„Глас вапијућег у пустињи: Приправите пут Господу, поравните стазе Његове.“ (Мт 3,3)
Кроз целу историју спасења Бог ствара живот тамо где га нема. Тако је Сара у старости родила Исака, Манојева жена добила Самсона, а Јелисавета Јована. И на крају – Дјева Марија родила је Христа, без мужа, по благодати Духа Светога. Све те приче повезује једна нит: Бог је Господар живота. Њему је све могуће, али Он не делује Сам –Он чека да човек отвори врата срца и каже: „Нека ми буде по речи Твојој.“
Чудо у дому Захарије и Јелисавете постаје икона Божијег домостроја. Оно показује како Бог постепено, нежно, уводи човека у тајну спасења. Пре него што дође Христос, долази Онај који ће Га на Јордану показати свету. Пре Сина, Бог припрема Претечу; пре Спаситеља – сведока. Ово је Божија педагогија: Претеча је зора, а Христос је Сунце. Потребна нам је зора да бисмо се навикли на светлост и да бисмо препознали излазак Сунца. Све у Његовом плану је савршено осмишљено, и ништа се не догађа случајно.
Колико је пута човек осетио исто ћутање као Захарија – дуго трајање без одговора, молитву која се враћа без гласа? Али овај празник нас учи да ниједна молитва није изгубљена. Бог не ћути зато што заборавља, већ зато што припрема нешто дубље. Понекад је потребно да човек остари у својој нади, да би видео да чудо није у снази тела, већ у сили Духа.
Зачеће у срцу: Наша лични Претеча
„Све могу у Христу који ми моћ даје.“ (Филипљанима 4,13)
И у нашем животу постоје тренуци „зачећа“ – не деце, него духовних почетака. То су тренуци када у срцу изненада никне мир тамо где је био страх, или нада тамо где је била туга. Тако се рађа нови човек у нама, који тражи одговоре на питања: које сам још делове нашег живота забораво? Шта чека да се поново пробуди и оживи? Где Бог може донети нови почетак у нама? Зачеће Светог Јована Претече тихо нас подсећа: Божја обећања о спасењу људи никада не застаревају, а његов план верно се спроводи – и у нашем срцу, као и у целом свету.
Свети Јован Претеча се рађа када нада нестане – и управо зато постаје симбол наде. Његово зачеће је благослов свима који су се уморили, који мисле да је Бог далеко, који не виде плод својих молитви. Порука овог празника гласи: ако останеш веран, Бог ће у твом животу зачинити нешто што ће најавити Христа.
Празник Зачећа Светог Јована Претече није само сећање на један догађај, него позив на живу веру. Бог, који је некада у старцима пробудио живот, може и у нама пробудити љубав, веру и наду. Он и данас зачиње чуда у срцима оних који Му верују. А када се то чудо роди, као нека невидљива светлост, оно постаје наш лични Претеча – оно што нас сигурно води ка Христу, Сунцу правде.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић