Добио сам електронски ручни сат са дигиталним приказом времена. Показује датум, дан у недељи, сате, минуте и секунде. На послу га обично скинем и ставим испред себе, поред монитора, како бих могао непрестано да пратим „куцање“ на екрану. Тај спори, неумољиви ритам времена најјасније се открива у промени секунди. Сати пролазе, мерећи време које сам проживео, а гледајући како секунде одмичу, схватам да ме време неумитно вуче ка крају – било блиском, било далеком.

Секунде као у спринту предају палицу минутима, минути се сливају у сате, а сати окрећу точак датума. Све се врти у круг: јутро, подне, вече, ноћ. Дани се претапају у недеље, недеље у месеце, и ево – поново је Нова година, поново је рођендан, а ти не знаш да ли да се радујеш или тугујеш. Време твог живота пролази… А шта си учинио за вечност? За онај живот који тек долази? Јер управо овим даном и овим часом градимо свој будући вечни дом.

Мудре и луде девојке

Нажалост, за многе људе не постоји стварност после гроба – само овај земаљски живот, стиснут у „цев“ од седамдесет до осамдесет година. А и у тој „цеви“ успевамо да потрошимо огромно време на празнину. Али сигурно ће доћи тренутак када ћемо, осврћући се на оно што смо проживели, са ужасом схватити да смо секунде протраћили на бесмислене ствари, на буку, на сујету. Зато, да бисмо се уразумили, окренимо се Јеванђељу – овој азбуци вечног живота.

У 25. глави Јеванђеља по Матеју, Спаситељ нам прича причу о десет девојака: „Тада ће Царство небеско бити као десет девојака које узеше своје светилнике и изиђоше у сусрет младожењи. Пет од њих беху мудре, а пет луде. Луде узеше светилнике, али не понеше уље са собом. А мудре узеше уље у својим посудама са светилницима. Кад младожења закасни, све задремаше и заспаше. А у поноћ се зачу вика: ‘Ево младожење, изађите му у сусрет!’ Тада устадоше све девојке и припремише светилнике. А луде рекоше мудрим: ‘Дајте нам од свог уља, јер нам се светилници гасе.’ А мудре одговорише: ‘Не можемо, да не би нестало и нама и вама; боље идите код продаваца и купите себи.’ Док су оне ишле да купе, дође младожења, и оне које беху спремне уђоше с њим на свадбу, и врата се затворише. Дођоше и остале девојке и рекоше: ‘Господе, Господе, отвори нам!’ А Он им одговори: ‘Заиста вам кажем: не познајем вас.’ Бдите, дакле, јер не знате ни дана ни часа у који ће Син Човечији доћи.“ (Мт. 25, 1–13)

Свети Оци тумаче уље у посудама као милостињу и добра дела. Мудре девојке су унапред, док су имале времена, чиниле милост и помагале људима. Луде девојке нису имале добра дела, већ су време које су могле да искористе за доброчинство потрошиле у сујети, у духовном сну.

У тешком сну недостатка љубави

Ово је слика сна у којем се многи од нас налазе. Они који „продају уље“ – то јест, они којима је потребна помоћ – моле нас у сузама: „Купите!“ Али ми затварамо уши. „Немамо времена за такве ситнице“, „имамо важне светске послове“, „нећемо само тако давати новац у нечије прљаве дланове“. „Траже за алкохол или дрогу! Боље нека нађу посао него да живе на рачун наивних!“ Колико само изговора измишљамо за наш сан, који се у тренутку буђења већ изгубио!

А шта је са Господом? Шта ће Он рећи када Га замолимо да нас пусти на Његову вечну свадбену гозбу, и када Га, већ слутећи нешто са језом у души, замолимо: „Господе, отвори нам!“ А Он, милостив и човекољубив, изненада ће одговорити: „Заиста вам кажем: не познајем вас. Не познајем вас који Ми нисте показали милост када сте имали времена и прилике, када сте уживали у здрављу, послу и приходима.“

Шта тражите од Мене сада, када су вам животи завршени и када је прекасно? Дао сам вам толико тога – средства, време, оне који су вас молили и оне којима је било потребно. А све што сам тражио било је да отворите срце и чујете Мој тихи позив: „Заиста вам кажем: колико год учинисте једном од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт. 25, 40).

„А шта сте ви учинили? Окренули сте се од Мене као да Ме не познајете, и равнодушно пролазили поред Моје испружене руке. Како сте живели своје животе? У сујети? Зашто онда сада молите да вас пустим у Моје Царство? Не познајем ниједног од вас који чините безакоње.“

Колико је мало потребно да се некоме помогне!

Страшно је и помислити да бисмо могли чути такве речи од Творца васељене – а истовремено и од најдражег, најближег Бића. Шта онда треба да учинимо да би нам се Он смиловао?

Одговор је јасан. Треба да посветим сваку секунду свог живота на земљи Исусу – и ономе кога Он пожели да ми пошаље. Ако ми пошаље гладног и бескућника, даћу му топли оброк и чај. Ако ми пошаље болесног, посетићу га, држати га за руку, утешити га и стрпљиво слушати његове жалбе. Ако ми пошаље затвореника, написаћу му писмо, подржати га у Христу и припремити му пакет – да он и његови сабраћеници осете бар мало радости. Они су живе душе!

„Ткиво“ моје будућности исткано је од таквих малих чинова доброте. Ах, време! Колико је понекад мало потребно да се некоме помогне! А из перспективе вечности, ти моји лични минути, уткани у живот непознатог човека, можда надокнађују моје бесплодне дане и недеље проведене уз телевизију, друштвене мреже и друге губитнике времена.

Безвременска, трансцендентна дела

„Кликтање“ дана и секунди на дигиталном сату сведочи о пролазности свих материјалних ствари. Али постоје вредности које су изван домета те пролазности. То су љубав, доброта и наклоност према другима, искреност, верност, самопожртвовање, стрпљење, опроштај, понизност и покајање. Све су то дела која су безвременска и трансцендентна. Иако имају свој темељ на земљи, немају краја, јер су одјеци вечног света који долази.

Сећајмо се Бога чешће и молимо Му се што је чешће могуће. Молитве су нераскидиве „челичне нити“ којима се „пришијемо“ за вечност. Докле год живим Богом, дишем Богом, сећам се Бога и молим Му се, заиста сам испуњен блаженом, неземаљском стварношћу.

Дозволите ми да чешће дајем милостињу! Новчићи стављени у руке оних којима је потребна чине сребрни пут који води ка капијама небеског града Јерусалима. Дозволите ми да сваки дан користим те новчиће да напуним своју посуду спасоносним уљем!

Пред лицем Господара

Погледаћу на сат. Ево их: секунде, неумољиво одбројавају прошлост и истовремено смањују јаз између мене данас и мене мртвог.

Једног дана ће ми срце стати, а секунде на мом сату ће већ одбројавати време нечијег туђег живота.

Ући ћу у царство које ми је сада потпуно невероватно и још увек несхватљиво – царство у којем ће време, трулеж и смрт изгубити сву моћ. Од тог тренутка, главни закон постојања биће моје учешће – или неучешће – у Господу Исусу Христу.

Ако сам живео свој живот на земљи ради других, поклањајући године свог живота онима којима су ти минути били потребни, онда ће ме, милошћу Божјом, вечност радосно загрлити. Али шта ако сам своје време потрошио на телевизију и компјутерске игре, на моду, на сујету и празноћу? Нека ме Бог спасе од судбине коју сам сам себи припремио!

Тада, пред лицем Христовим, молићу се за повратак времена које сам заувек изгубио. Али да ли је могуће родити се два пута? Зар не би било боље – сада, док читаш ове редове, док ти срце још куца и секунде на твом сату одгризају „колач“ живота – да озбиљно размислиш о својој личној вечности и почнеш да живиш онако како Бог жели?

Артемије Слезкин
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског припремио и превео: Никола Животин
Извор: orthochristian.com