„А веру може имати сваки човек, само ако хоће: зависи од његове добре воље.“ (Авва Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, том III)

Постоје људи који од детињства верују у Бога – као што дете верује свом родитељу. Постоје и они који трагају целог живота, па тек пред крај осете тиху светлост која им каже: Он постоји. А има и оних који, ма колико желели, не могу да поверују. Срце хоће, али ум не пристаје.

Зашто је то тако? Зашто неки „могу да верују“, а други не, иако сви носимо исту људску природу?

Речи авве Јустина – „веру може имати сваки човек, само ако хоће“ – многе збуњују. Како добра воља може да створи веру? Зар вера није ствар доказа, интелигенције или темперамента? Као што свом вољом не бих могао да верујем да је сунце хладно, или да је ноћ светлија од дана, зашто бих могао да поверујем у Бога?

Одговор лежи у природи сусрета са Богом.

Благодат и вера – Сусрет два полупута

Авва Јустин каже: „Од почетка до краја спасење је дар Сведоброте Божје... У ту чудесну благодат ми имамо приступ вером, не нечим другим: не знањем, не имањем, не науком, не богатством, не звањем, нити ичим другим.“

Вера није интелектуално уверење, него сарадња човека и Бога (синергија). Овај сусрет подразумева два нераздвојна корака: Благодат је Божји корак који привлачи човека, јер „Нико не може доћи к Мени ако га не привуче Отац који Ме посла“ (Јн. 6,44). Истовремено, добра воља је човеков одговор, слободно отварање врата, јер „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему“ (Откр. 3,20).

Бог не разваљује врата – Он куца. Вера није насиље над умом, него слободан одговор љубави. Дар долази, али само ако човек отвори врата. Као сунце које не улази кроз затворене прозоре, благодат не улази у затворена срца.

Добра воља – Чистота срца

Када авва Јустин каже да вера зависи од добре воље, он не мисли на психолошку снагу одлуке, већ на унутрашњу отвореност душе. То није воља која „одлучује да верује“, него срце које не одбија истину када му се открије.

Добра воља значи: чисто, незатворено срце. То је оно што Христос назива „чистотом срца“: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5,8).

Та чистота није морална савршеност, него искреност пред собом – одсуство унутрашње лажи. Човек добре воље не зна све, али хоће истину. Не верује одмах, али не затвара врата. Не разуме, али жели да разуме. И управо у такво срце Бог улази. Ко год хоће истину – стварно хоће, без скривених услова – већ је на путу вере.

Разум и вера – Дијалог, не супротност

Људски разум је створен да испитује свет, да се пита, мери, закључује. Али разум не може сам себи открити Бога, јер Бог није предмет, него Личност. Ми не можемо „доказати“ Бога као што доказујемо физички закон, али можемо Га сусрести, као што човек сусреће човека.

Апостол Павле каже: „Вером познајемо да су векови саздани речју Божјом“ (Јевр. 11,3). Он не каже „разумом доказујемо“, него „вером познајемо“. То значи да вера није супротност знању, већ његово превазилажење. Она је знање које се не рађа из чула и логике, него из заједнице са Богом. Свети Григорије Палама вели: „Бог се не сазнаје, него се обитава.“

Савремени човек често захтева научни доказ за Бога. Али највећа достигнућа науке – космологија, квантна физика – уместо да оповргну Бога, често указују на мистерију изван материјалног света. Наука описује како свет функционише, али не може одговорити на питање зашто постоји. Вера не поништава разум, већ га превазилази – као што љубав превазилази анализу. Када душа нађе Смисао – Бога – више не треба доказе, јер је уверена на начин који је дубљи од сваке логике.

Пример Јуде и разбојника – Избор срца

Погледајмо два човека који су видели истог Христа: Јуду и разбојника на крсту. Јуда је три године гледао чуда, слушао проповеди, видео васкрсења – али није поверовао. Његово срце је било затворено скривеним егоизмом. Разбојник је видео само једног човека распетог и израњаваног, али је у Њему препознао Бога, молећи: „Сети ме се, Господе, кад дођеш у Царство своје“ (Лк. 23,42).

Шта је разлика? Не знање, не искуство, него – срце. Један се затворио, други се отворио. Један је имао памет, други добру вољу. И та воља, мада последња искра у тренутку смрти, постала је врата кроз која је ушао Бог.

Како се „добра воља“ тренира?

Ако је вера плод добре воље, поставља се питање: Како човек који се бори са сумњом може да отвори своје срце? Добра воља није пасиван став, већ активни покрет душе.

Добра воља се исказује првенствено кроз искрено трагање: не тражити доказ, већ истину, истражујући неустрашиво, спреман да промени свој живот ако се истина открије. Ова воља захтева понизност, а то значи признати себи да не знамо све и да је наш разум ограничен. Као апостол Тома, који је у тренутку сусрета пао на колена, чиме се његов разум предао љубави – не зато што је био поражен, него што је био исцељен. На крају, добра воља се показује кроз етичко деловање (морал). Према Светим Оцима, спремност на чињење добра отвара душу за Бога, који је апсолутно Добро. Када се човек активно бори против зла у себи, он чисти то „око душе“, што га чини способним да види светлост благодати.

Вера као плод благодати и сарадње

Авва Јустин каже: „И сам подвиг наше слободне вере озарен је благодаћу.“

То значи да чак и кад човек поверује, вера није искључиво његово дело. Благодат не само што рађа веру, него је и одржава. Зато апостоли моле: „Господе, умножи нам веру“ (Лк 17,5), а човек сам исповеда: „Верујем, Господе, помози моме неверју!“ (Мк. 9,24). Ово показује да вера није једном за свагда дата. Она је жива, расте, сазрева, понекад се и повлачи – да би се вратила дубља и чистија. И у свему томе благодат Божја тихо делује – као светлост која неприметно обасјава срце.

Ко, дакле, може заиста да верује у Бога?

Онај ко хоће истину више него себе. Онај ко не тражи Бога као доказ, него као смисао. Онај ко има довољно понизности да каже: „Не знам све, али желим да знам оно што је вечно.“

Такви људи нису обавезно „религиозни“ у спољашњем смислу. Неки од њих су можда и далеко од Цркве, али ако је њихова воља добра – ако нису затворили врата срца – Христос већ куца на тим вратима.

Зато авва Јустин каже: „Веру може имати сваки човек, само ако хоће.“ Јер Бог хоће све људе: „Хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1. Тим. 2,4).

Вера није заслуга, него чудо слободе и љубави. Она није доказ који нас убеђује, него поглед који нас препознаје. И као што око види светлост само ако је отворено, тако и душа види Бога само ако не жмури.

Добра воља је то „отворено око душе“. Благодат је светлост која улази. А вера – то је тренутак кад се њих двоје сретну.

„Јер благодаћу сте спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји.“ (Еф. 2,8)

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић