Постоје речи у Јеванђељу које загрме из дубине бића. Не зато што су неразумљиве, већ зато што превазилазе људску меру. Једна од њих је управо ова: „Будите, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш Небески.“ (Мт 5,48)
У сусрету са овом речју јавља се страх, па и неверица. Савршени – као Бог? Зар је то могуће? Ако је Отац Небески бескрајно савршен, а човек прах и слабост, шта онда значи ова заповест?
Христос, међутим, не говори ради осуде, већ ради спасења. Његова реч није бич, него позив. Она открива оно што човек јесте по призвању – слика Божија. Заповест о савршенству није спољашње наметање, већ унутрашње подсећање: враћање извору, првој чистоти, пуноћи у Богу.
Савршенство љубави – метод синергије и покајања
Савршенство, у људском разумевању, често значи безгрешност, техничку прецизност, нешто „без мане“. Али Божје савршенство није хладна исправност – оно је љубав.
„Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну…“ – речи које претходе заповести о савршенству. То значи: савршенство је у љубави која не поставља границе, у срцу које воли и када је одбачено. Божја љубав не зависи од примаоца, већ од Онога који даје. Љубав није реакција – она је суштина. Та љубав превазилази природу човека, али му је дата као могућност кроз благодат.
Без вере, заповест о савршенству делује као осуда. Али у Христу се открива тајна: Бог чини немогуће могућим, ако човек сарађује са Њим. Ова сарадња се назива синергија – заједничко дејство Бога и човека. Благодат не делује без слободне воље, али ни човек не може без благодати. Труд није средство за „заслуживање“, већ одазив на љубав Божију. Пост, молитва, опраштање, борба са собом – све то није самодовољна снага, већ земља која се отвара да би Бог посејао Своје семе. Наш духовни напор није само зарад личног спасења, већ има и преображајну димензију за свет око нас, јер се благодат шири из срца које се очистило и смирило.
Свети Максим Исповедник учи да човек постаје савршен када његова воља постане једно са Божијом – не из страха, него из љубави. То јединство није тренутак, већ процес који траје читав живот. Свети Григорије Ниски каже: „Савршенство је у томе да човек непрестано напредује ка савршенству.“
Савршенство није тачка, већ пут. У том непрекидном узгону душе, човек открива и своју слабост и Божију снагу. Што је човек ближи Богу, то дубље осећа своју недостојност. Свети Оци кажу: „Онај ко искрено види и призна своје грехе, већи је од светитеља који васкрсава мртве.“
Зато савршенство није у безгрешности, већ у покајању – у неуморном враћању Богу, без оправдавања, без гордости, са поверењем као дете у наручју Оца.
Благодат и природност добра
Када човек принесе свој труд Богу као жртву љубави, благодат почиње да делује. Свети људи нису били недостижни – они су дозволили Богу да кроз њих сија. „Сила се моја у немоћи показује“ – говори нам апостол Павле (2. Кор 12,9). Човек који се очисти од гордости постаје прозор кроз који пролази светлост. Мир у страдању, љубав према непријатељима, радост у сиромаштву – то није људска снага, већ благодат.
Заповест „Будите савршени“ није задатак који се решава, већ правац који се прати. Савршенство се не постиже одједном, већ корак по корак, све док срце не научи да се предаје Божијој вољи без отпора. Свети Јован Лествичник каже: „Онај који је достигао љубав, више не осећа труд, нити сматра да чини добро; он једноставно живи у Богу као што живи у ваздуху.“
То је крајње савршенство: не у напору, већ у природности добра, јер љубав је постала његово дисање благодаћу.
Сви путеви ка Богу воде у љубав и смирење. Ако човек пости и моли се, али не љуби – труд остаје без плода. Ако љуби, онда је већ у Богу. Савршенство љубави није у осећању, већ у делима: у праштању, милости, трпљењу, молитви за оне који вређају. Тада се човек највише приближава Оцу, јер управо тако Он љуби свет. Тај мир није одсуство сукоба, већ присуство Бога у срцу.
Да ли је могуће бити савршен као Отац Небески? Не по природи, али по благодати – јесте. Бог је дао човеку могућност да постане причасник Божанства (2. Петр 1,4). Заповест о савршенству није осуда, већ обећање: да човек, макар слаб, може пребивати у Божијој светлости већ сада. Савршенство није крај пута, већ његов смисао. То је узгон душе која зна да неће досегнути врх, али на сваком кораку осећа руку Оца који је држи. Када се та рука осети – престаје питање „да ли је могуће“. Јер већ се живи у ономе што је заповеђено: у љубави која све оправдава, све преображава и све испуњава.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић