Није ријеткост да људи вјеру спознају кроз тугу или радост. Подијелићу са вама једну живописну причу из свог дјетињства која је на мене оставила дубок утисак, а касније ме и довела до вјере – крштења и литургијског живота.

Осамдесетих година прошлог вијека, моја породица је боравила на службеном путу у Монголији, у малом граду Ерденету. Тамо смо стекли доста пријатеља које смо редовно посјећивали.

Међу познаницима мојих родитеља био је један брачни пар, обоје педијатри – Михаил и Људмила. Били су лијеп и занимљив пар, али без дјеце.

Једног дана Михаил и Људмила су позвали блиске пријатеље у госте, рекавши да имају нешто да им саопште… сви су били радознали. Нагађали су шта би могло бити у питању, али нико није погодио.

Михаил, одрастао човек и љубитељ спорта, смијао се и плакао као дијете. Час је устајао, час сиједао, док је са нама дијелио радосне вијести:

„Људмила и ја смо у браку више од двадесет година. Вјенчали смо се већ на првој години студија. Одувијек смо сањали о великој, сложној породици, синовима и кћерима, о кући пуној буке и радости. Толико смо жељели да чујемо дјечји смех! Али љекари су поставили дијагнозу – неплодност. Ишли смо по бањама, пролазили кроз разне терапије блатом и процедуре. Обраћали се најпознатијим љекарима, а моја жена је храбро подносила бројне и често болне прегледе – али све узалуд.

„Прије три године преселили смо се у Монголију. Прије тога смо били на службеним путевима у Латинској Америци и Африци. А сада је Људа у првом триместру трудноће. Раније нисмо никоме ништа говорили, јер нисмо могли да повјерујемо и плашили смо се да је грешка. Први мјесеци трудноће су веома осјетљиви и сложени. Гинеколог нам је рекао да ако све буде у реду током ова три мјесеца, више нећемо морати да бринемо.“

После ових ријечи у просторији је завладала тишина. Чак смо и ми, дјеца, престала да се шалимо и смијемо, инстинктивно осјећајући да смо присуствовали нечему посебном – чуду.

Неколико минута касније домаћине су засули питањима.

Људмила је блистала од среће:

„Никада нисам помишљала да ћу ја, љекар и аутор неколико научних чланака, изговорити ријеч ‘чудо’. Али другачије не могу да назовем то што нам се догодило. Моја бака је жена у позним годинама. Прије двадесет година ми је рекла да ће се молити за мене пред иконом Пресвете Богородице. Вјеровала је у милост Господњу и Његове Пречисте Мајке. Ја сам то прихватила с разумијевањем – као ријечи старије жене, као остатке прошлости…

„Али оно што нам се догодило показало је да је моја побожна бака била у праву: милост и љубав Господња увијек су са нама. Толике године лијечења и наде… Сада имамо скоро четрдесет година и за шест мјесеци постаћемо најсрећнији родитељи.“

Сви су честитали пару, упућујући им лијепе речи. А затим су гости покушали да „објасне“ шта је то помогло Људмили да остане у другом стању. Једни су мислили да је промјена климе благотворно утицала на тијело, други да су планине и благо повишен ниво радиоактивности одиграли неку улогу, трећи да је дугогодишње лијечење најзад дало резултат.

Људмила је ставила на сто кристалну чашу домаћег воћног сока и озбиљно рекла:

„Видим само једно објашњење: ни планине, ни клима, ни пустиња Гоби нису помогле. То је чудо. Моја бака је била много мудрија од мене. Увијек је говорила да ћемо имати дијете, јер су Господ и Његова Пречиста Мајка милостиви. Али ја сам тврдоглаво вјеровала да ако су љекари поставили дијагнозу неплодности, никакве молитве не могу помоћи. Глупо сам изједначавала њене усрдне молитве са бајалицама разних видовњака који „лијече“ неплодност чорбом од мачјег репа или посипањем пепела по кревету. Чим је трудноћа потврђена, одмах смо позвали баку. Плакала сам од радости и, наравно, извинила се што сам сумњала у њене ријечи о Богу и вјери. Захвалила сам јој.

„Али ипак, моје комсомолско васпитање утицало је на мене. На крају разговора сам је питала зашто нам је Господ послао дијете тек после двадесет година, ако је почела да се моли много раније. Моја мудра бака ми је рекла да ћу то сама схватити. Сада знам да је остати у другом стању у мојим годинама, када ниједан покушај лијечења није помогао, када по свим биолошким законима шансе за трудноћу и код здраве жене опадају – право чудо Божје. То је сила и милост Господња. Сјећам се како ми је бака некад причала јеванђеоско поглавље о старим светима Захарији и Јелисавети, родитељима светог Јована Крститеља, и о томе како је Арханђео Гаврило објавио Благу вијест Пресветој Дјеви Марији… Прије него што су ми љекари коначно потврдили трудноћу, више пута су ме прегледали да искључе миоме и рак. Тек тада су ми саопштили радосну вијест: „Вјеровали или не, али заиста се дешава– постаћете мајка!“ Када сам их питала како је то могуће, насмијали су се и рекли да се овај феномен може назвати само једним именом – чудо, јер научног објашњења нема.“

Цио град Ерденет пратио је догађаје у њиховој породици. Сви су нудили помоћ, доносили одјећу и играчке за бебу. Михаил је свако вече шетао са Људмилом, сам куповао намирнице и кувао здраву храну за труднице.

После неког времена пар је отпутовао у Москву на порођај. У своје време родио се здрав и лијеп дјечак.

Касније су нам срећни родитељи послали дуго писмо: после мјесец и по дана беба је крштена и добила име Захарија.

У то време власти су почеле да враћају манастире и храмове Руској православној цркви, а многи људи су се враћали литургијском животу – исповести и причешћу. Михаил и Људмила такође су пришли вјери.

Александра Грипас
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела: Вања Ђуричанин
Извор: orthochristian.com