Дакле, што је Бог саставио, човјек да не раставља (Мт. 19:6).
Ријеч „љубав“ има више значења. Кажемо: „Волим Бога,“ „Волим Русију,“ али онда кажемо и: „Волим саламу.“ На старогрчком, највиши облик љубави називао се „агапе“; ријеч „филија“ значила је пријатељство, док је ријеч „ерос“ означавала осјећај између мушкарца и жене. Овдје ћемо говорити о овом посљедњем појму, „ерос.“
Након што је створио првог човјека Адама, Бог је рекао: „Није добро да човјек буде сам“ (Постанак 2:18) – и створио прву жену из ребра Адамовог. Мушкарац и жена створени су да се допуњују, а њихов брак је заједница у коју се ступа једном заувијек. Бог је благословио заједницу првих људи створених у Рају и рекао им: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Постанак 1:28). Хришћански брак је јединство срца која се воле; то је тајна спајања двоје људи на духовном, душевном и тјелесном нивоу, освећена самим Господом.
Зато оставиће човјек оца свог и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело (Матеј 19:5-6)
Брак благословен Свевишњим дарује пуноћу живота и радости. Љубав је осјећање небеског порекла, јер Бог је љубав (1 Јн. 4:8). Љубав је узвишено, чисто и прекрасно осјећање које су људи вредновали и славили од најранијих времена. У Библији налазимо много примјера слављења љубави. „Пјесма над пјесмама“ је побједничка химна љубави међу људима, која је постала слика небеске љубави. Ко ће наћи честитту жену? Таква вриједи много више од драгуља.. Ослања се на њу срце мужа њезина... (Приче Соломонове 31:10–12). Апостол Павле упоређује хришћанску породицу са Христом и Црквом. У древном Риму постојала је изрека: „Љубав све побјеђује“ (Omnio vincit amor!).
У систему православних вриједности, управо љубав приближава човјека Богу: тријумф савршене љубави међу људима води ка божанској љубави. Још од најранијих времена, усмјереност ка духовним и моралним вриједностима у Русији поистовећивана је са Божјом истином.
У стара времена, руски народ је брак сматрао светим догађајем. У сеоским породицама, чим би се родила дјевојчица, родитељи би почињали да сакупљају мираз, знајући да ће доћи вријеме када ће се њихова кћи удати и основати своју породицу. Сандук за мираз требало је да буде испуњен постељином, пешкирима и столњацима, који су се ткали и везли током дугих зимских вечери. Дјевојке се нису удавале само из љубави, већ најчешће по избору својих родитеља, па иако то можда звучи невјероватно данашњем човјеку, такве породице су често живјеле дуго и срећно. Парови су се увек вјенчавали у цркви, тражећи Божји благослов за свој будући породични живот и за рађање здраве дјеце.
„Велико је то што је сам Христос присутан у браку, јер где је Христос – ту се стиче врлина, и вода се претвара у вино,“ каже Свети Григорије Богослов.
Освећујући свету тајну брака, Господ невидљиво дарује брачном пару своју свемогућу заштиту од животних невоља и од злобе ђавола, који настоји да разори љубав међу људима.
У браку је све освећено: труд ради издржавања породице, брига о домаћинству и њежности супружника. У хришћанском браку све се чини у име љубави која не слаби, већ с годинама расте, јер у породици владају љубав и слога, узајамно разумијевање и подређеност једно другоме, а све се одлуке доносе заједнички.
Кроз заједничку молитву, супружници постају још ближи једно другом. Истинска љубав је незамислива без саосјећања, спремности да се служи вољеној особи и без ношења слабости оног другог. Није случајно што су се у старој Русији глаголи „вољети“ и „жалити“ (саосјећати) сматрали синонимима.
Блажен је онај чији дом постане мала црква под заштитом Свемогућег Творца. Муж и жена у Светој Русији знали су како да сачувају срећу међусобне љубави.
Када би љубавни пар био приморан на раздвојеност, на примјер, ако би муж морао у бој, жена би се усрдно молила Богу да га сачува на свим његовим путевима. У туђини, он би се осјећао јачим, знајући да се код куће за њега моли вјерна и добра супруга која га воли. Досаду и презасићеност нису познавали – нити су имали времена за то. Домаћин је морао да издржава породицу, а домаћица да чува породично огњиште и васпитава дјецу.
Прекрасне примјере супружничке љубави и вјерности налазимо у животима светих Андроника и Атанасије, светог кнеза Петра и кнегиње Февроније Муромске, Кирила и Марије – родитеља светог Сергија Радоњешког, и других.
Од супружника се захтијева да живе у цјеломудрију и да не преступају заповест: „Не чини прељубе.“ Јер, по речима Апостола: „Брак је частан у свему, и постеља неоскврњена“ (Јеврејима 13:4). Свети Јован Златоусти поучава: „Нека жена буде најдрагоценија своме мужу, а он њој најзаслужнији од свих.“
Вјерност дужности, укључујући и супружничку, увијек је била својствена руском народу. Прост руски човјек, снажно везан за породичну традицију, који се држао норми православља и Христових заповести, одувек је осуђивао прељубу. У стара времена, људи нису ни сањали о разводу. Развод је био могућ само у вишим слојевима друштва, и то као ријеткост, која је била предмет јавне осуде.
Љубав и дужност често стоје као супротности у човјековој природи. У сукобу између брачне дужности и љубави, руски писци су увек стајали на страну дужности, осуђујући ванбрачне везе и прељубу. Подсетимо се трагичне судбине Лизе у „Сиротој Лизи“ Н. М. Карамзина, Ане Карењине у истоименом роману Лава Толстоја или Катарине у драми „Грмљавина“ Островског.
Александар Сергејевич Пушкин је Татјану Ларину назвао својим „милим идеалом“ – због њене моралне чистоте, одбојности према површним везама и вјерности брачној дужности, која је у њој побиједила снажно осјећање према Оњегину. Татјанина неспремност да изда, да направи компромис са савјешћу, њено одбијање да увриједи мужа неприкладним понашањем – то је оно што би требало да буде узор савременој омладини.
Аутор пише о својој Лизи: „Једино је Бога вољела са заносом, плашљиво, њежно.“ За Лизу је смисао живота био у самопожртвовању, са циљем да се приближи Богу и да у себи оличи моралне идеале хришћанства. Када је сазнала да је супруга њеног вољеног, за коју се мислило да је мртва, на путу да стигне, Лиза је, са својом хришћанском кроткошћу, прихватила судбину и позвала Лаврецког да учини исто: „Обоје нам преостаје да извршимо своју дужност. Ви, Фјодоре Ивањчу, требало би да се помирите са својом женом.“ Она жртвује сопствену срећу и одлази у манастир како би свој живот посветила служењу Ономе кога је с тако дубоком оданошћу вољела од најранијег дјетињства. Лиза се одриче свих удобности овога свијета из љубави према Свевишњем Богу. Лик Лизе Калитине представља православни религиозно-морални идеал – идеал самопожртвовања.
Породични живот не може проћи без искушења. Постоје случајеви када један од супружника учини прељубу. Прељуба значи наношење непоправљиве духовне повреде животном партнеру, повреде коју није само тешко, већ често и немогуће опростити. Што смо ближе модерном времену, све више примјећујемо случајеве супружничке прељубе међу племством.
Један такав јасан примјер јесте породични живот цара Александра II. Док је био млад, одлучио је да ће се, из велике љубави, оженити њемачком принцезом и будућом царицом Маријом Александровном. Када су се његови родитељи успротивили овом браку, саопштио им је да ће радије абдицирати него одустати од те дјевојке. Њихов брак био је срећан и трајао је много година. Марија Александровна му је родила осморо деце. Али, у својој четрдесет првој години, цар се заљубио у шеснаестогодишњу Катарину Долгорукову. Умјесто да се бори против гријеха, препустио се својој неукротивој страсти, мислећи само на сопствено задовољство. Из те прељубничке везе родило се четворо дјеце. Цар је био окрутан према својој вјенчаној супрузи тиме што је допустио својој младој љубавници и њиховој дјеци да живе у Зимском дворцу. Док је Марија Александровна умирала од туберкулозе, њен муж је ријетко посећивао, а све своје слободно вријеме проводио је са новом „породицом“. Као да цар није схватао да својом издајом наноси неизмјерну патњу својој кроткој жени, која га је свим срцем вољела током четрдесет година брака. Марија Александровна је смјерно подносила и физичке и душевне патње, а нико од ње никада није чуо ни једну једину ријеч замерке.
Мјесец дана након смрти своје законите супруге, цар – не чекајући да прође прописани једногодишњи период жаљења – одмах се вјенчао у цркви са Долгоруковом, изазвавши тиме огорчење своје одрасле дјеце из првог брака. Ко зна, можда је насилна смрт цара Александра II од руке терористе била божја казна за његов гријех прељубе? Хришћанско учење нас позива да овладамо својим страстима, да останемо људи у свим околностима, показујући племенитост и самилост према другима.
У данашње вријеме људи ступају у брак због осјећања узвишене љубави која их спаја. То је њихов избор, донет по слободној људској вољи, када двоје, које су раније били непознати једно другом, постају два најблискија бића на свијету. Заљубљени пар претпоставља да ће се вољети заувијек и да ће их само смрт раздвојити. Међутим, заљубљеност и почетна страст су заиста крхка осјећања ако нису праћена разумијевањем светиње брака и вољом да се служи један другом, јер је истинска љубав увијек је одрицање од егоизма. По правилу, ватра породичног огњишта гори живо само захваљујући Божанској помоћи и благодати.
Филозоф К. Н. Леонтијев је писао: „Шта је породица без вјере?.. Ко жели да ојача нашу породицу, мора цијенити све што је везано за нашу Цркву.“
У хришћанству, брак се схвата као дјело, као испит духовне, емоционалне и физичке снаге, као тежак труд у име узвишеног циља – родитељства и васпитања дјеце. Брак може бити јак због међусобне спремности на жртву и предају једног другом. Ако супружници од другог очекују само тјелесно задовољство или удобности живота, њихов брак ће бити крхак. Он може бити разрушен због најмање ситнице или свађе, или временом и замором. Често млади супружници постављају један другом нереалне захтјеве, што такође слаби њихову заједницу.
Људи се вјенчавају да би живјели заједно, али се дешава и да ниједно од њих, посебно млада дјевојка, нису довољно навикли на кућне послове. У прошлости, десетогодишња сељанка је могла све: ткала је, кувала купус чорбу и кашу, прала веш и испирала га у ријеци, бринула се о млађој браћи и сестрама, па чак и радила на њиви. Данас младе дјевојке не знају да кувају, нико их није научио како да планирају породични буџет, па „љубавни чамац“ младог пара „заглави“ на свакодневним животним проблемима.
Дешава се и да је човек заокупљен трагањем за „љубавима“ (страстима и похотним жељама), тако да се духовно распада. Нажалост, то често доводи до развода, понекад након само неколико година заједничког живота (или чак неколико мјесеци). Током судских поступака испостави се да је, према мишљењу једног супружника, њихов брак био грешка. Током развода муж, који је можда живио срећно са женом и по двадесет или тридесет година, на суду износи сљедећи разлог за развод: „Нисмо били једно за друго.“ Тврди да је његов брак био посљедица импулса неискусне младости, неконтролисане страсти или да је то урадио без довољно разума. То је, наравно, само изговор. У већини случајева, прави разлог за такав развод јесте то што је нашао љубавницу која је, углавном, много млађа од њега. Тако, незадовољан својом старом супругом, безобзирно је избацује из живота као исцијеђену поморанџу. Често не размишља о посљедицама таквог понашања. Он мисли да је пронашао своју праву другу половину и да су све године претходног живота била трагична грешка коју мора хитно исправити. Вјерује да ако пропусти прилику за дуготрајну и вјечну срећу са новом љубављу, живео је узалуд.
Бивша супруга не може да схвати шта је урадила погрешно, како је могло да се деси да је њен вољени муж, који ју је тако цијелог живота љубио, изненада напустио породицу – и њу и дјецу. Несрећна жена доживљава тежак емотивни удар. У таквим случајевима, суровост и издаја не могу се оправдати заљубљеношћу или јаком страшћу. То је издаја према Богу и према вољеној особи.
Истовремено, млада љубавница вјерује да може изградити своју срећу на несрећи друге жене. Због свог неискуства и гордости, не види да ће њен драги бити подмукао и немилосрдан према њој као према својој првој жени, јер свака страст једном престаје; и поред тога, њена љепота не траје дуго, већ с годинама вене. Он ће поново пронаћи нову љубав и сматраће да има право на срећу. Али земаљска срећа је заиста крхка и илузорна; зато нас Црква позива да најпре волимо Бога, јер срећа је могућа само у животу са Богом. „Ко не воли Бога и своју породицу, не воли ништа,“ рекао је свети Пајсије Светогорски. Када двоје људи пронађу чврсту срећу, то дугују својој стрпљивости, вјерности и милосрђу, својој способности да савладају љутњу и да се међусобно цијене.
У савременом друштву, много људи живи у ванбрачној заједници, односно кохабитирају. Сам појам „кохабитација“ звучи скоро као увреда. Кохабитација је заједница жене с изузетно ниским самопоуздањем и мушкарца са ниским степеном одговорности. Након неколико година таквог „брака“, живјећи под све већим стресом, она ће очекивати да њихова веза коначно буде озваничена пред матичарем, док ће он избјегавати и сами спомен о браку. Спремност мушкарца да уђе у брак говори о његовој посвећености и увјерењу да ће та заједница трајати цијели живот.
Званични брак пружа жени финансијску сигурност ако имају дјецу. Важно је за дјецу да им родитељи нису „партнери“, већ права породица. (Поред тога, дјеца веома тешко подносе развод родитеља). Ако је веза јака, људи се вјенчавају и праве свадбу. Званични брак дисциплинује, учи стрпљењу и штити од преурањених и импулсивних раскида.
Тренутни подаци о стопи развода су запањујући: осамдесет процената бракова завршава разводом. Питање заштите институције брака једно је од најважнијих питања за националну безбедност Русије. Свака особа мора да гради свој живот у складу са својом вјерском дужношћу пред Богом и људима, а не по принципу „ја ћу како ја хоћу“. Клајв Степлс Луис (1898–1963), британски хришћански мислилац, упозорава:
„Тиме корачамо ка друштвеном стању у ком... човјек за сваки порив има одријешене руке... наша цивилизација ће умрети изнутра и биће збрисана.“
То је мрачно упозорење свим либералима који се залажу за „људска права“, а у ствари проповиједају потпуну попустљивост. Човјек не само да има права, већ и дужности према породици, друштву и држави.
Православна Црква нас учи да благо породичних огњишта чувамо као зјеницу ока, да чувамо брачну вјерност и да исправно васпитавамо дјецу. Она нас учи да љубав супружника постоји не само у овоземаљском животу, већ да прелази са нама у вјечност.
Поменаћемо велике ријечи Светог апостола Павла о вјечној љубави:
„Ако говорим људским и анђеоским језицима, а немам љубави, онда сам као метал што одјекује и чинеле што звече. И ако имам и дар пророштва, и да знам све тајне и сва знања, и поврх тога да имам сву веру планине да премештам, а љубави да немам – ништа сам. Па да и разделим све што имам, да и тело своје предам, да бих се хвалио, а љубави немам – ништа ми не користи. Љубав је стрпљива, љубазна, не завиди, не хвали се, није охола, не понаша се непристојно, не тражи своје, не жести се, не памти зло, не радује се неправди, а радује се истини, све подноси, никада не престаје да верује, свему се нада, све издржава.“ (1. Коринћанима 13:1-7)
Марија Тоболова
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела: Вања Ђуричанин
Извор: orthochristian.com