Господе, ако сам изгубљен – не одбаци ме.
Ако не говорим – чуј моју тишину.
Ако не видим – буди ми Светлост.
Ако не верујем – не одустај од мене.
Јер и кад не знам да Те тражим, душа Те жели.
И кад не умем да се молим, свака моја суза је Теби позната.
Не тражим одговоре, само Твоје присуство.
Не тражим снагу, само да ме држиш док сам слаб.
Дођи, Господе у моју таму – и остани.
Постоје тренуци када човек не само да осећа тугу, већ као да га туга сама посматра. Свет око њега није више ни леп ни ружан – он је нем. Као да сва светлост која је некада обасјавала душу сада само открива празнину. „Свет није ни добар ни зао – само равнодушан према онима који још верују у боје.“ То није мислена игра, већ унутрашњи крик душе која је изгубила додир са смислом.
У таквом стању, молитва не звучи као разговор, већ као ехо у празном простору. „Боже“, каже човек, али не зна да ли је то реч или само дах. Ипак, тај дах је већ молитва. Јер човек који вапи, макар и без наде, већ тражи. Он не зна да тражи Бога, али жуди за нечим што није он сам. И то је почетак.
„И небо се понекад прави да не види“, помишља човек који се осећа напуштено и изгубљено. Али управо та тишина, тај осећај напуштености, није крај. То је увод у најдубљу спознају: да човеку није довољна сопствена светлост. Да му је потребна Светлост која није од овога света.
Када разум и срце не говоре истим језиком
Када човек изгуби осећај Божје присутности, разум и срце почињу да се свађају. Разум каже: „Нема смисла.“ Срце одговара: „Боли.“ А душа стоји између, као дете које не зна коме да верује. У тим тренуцима рађају се мисли које звуче као мудрост, али у себи носе само умор: „Бог ћути“, „Ја сам сам“, „Нико не чује.“
То није слабост. То је знак да душа још није умрла. Јер она која је заиста мртва – не пита ништа. А она која пати, која се бори са празнином, још увек тражи. И баш та глад, тај бол, тај немир – то је живот. Молитва усамљеног није никада изгубљена; само понекад пролази кроз таму да би могла да се чује у правом тренутку.
Свето Писмо не обећава лак живот, али обећава присуство: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Матеј 28,20) И кад човек мисли да је сам, тај тихи глас, невидљив и неприметан, ипак шапуће. Туга, ако се пажљиво слуша, уме да каже: „Још увек верујем.“
Светлост која не долази споља
Када човек призна своју празнину, не као пораз, већ као истину, почиње чудесан процес. Тамо где је пре владао страх, сада се јавља нешто нежно – не као гром, већ као шапат. Душа која је била изгубљена у својој тами, изненада примећује да жуди за Светлошћу коју је некада познавала, али је заборавила.
То није повратак у старо, већ ново рађање. Вера се не враћа као навика, већ као унутрашња спознаја: човек више не тражи само излаз, већ лице Онога који је Светлост сама. „Ја сам светлост света; ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јован 8,12)
У том тренутку, свака суза, свака сумња, свака ноћ постаје део пута. Душа која је мислила да је изгубљена, сада види да је управо кроз своју слабост постала способна да препозна Божју снагу. Тамо где је изгледало да Бога нема, човек Га заправо тражи. И то тражење није узалудно.
Позив који не престаје
Није ретко да управо на дну безнађа човек први пут чује себе – и Бога – заиста. Тамне мисли, мрачни тренуци сумње, нису крај, већ призиви душе ка нечем већем. Ако се пажљиво слуша, у њима се чује глас који не прекида, који не осуђује, који само позива: „Врати се.“
„Ходите да се вратимо ка Господу;“ (Осија 6,1).
„Јер ћу те исцелити, и ране ћу ти излечити, говори Господ...“ (Јеремија 30,17)
Тај позив не долази као команда, већ као понуда. Он не тражи савршенство, већ отворено срце. И човек који је прошао кроз таму, који је осетио да је молитва понекад само тишина, сада зна: и тишина може бити молитва. И туга може бити пут. И празнина може бити простор где Светлост долази – не као доказ, већ као дар.
Ако си ти тај који тражи, знај: тражиш не зато што си изгубљен, већ зато што си позван.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић