Многи људи, чак и они који искрено верују, носе у себи једну тиху, али опасну заблуду о молитви. Они је доживљавају као нешто велико, формално и дуготрајно – као обавезу која захтева посебно, уређено време, одређено место, или чак посебно узвишено расположење. Из тог унутрашњег притиска да се буде „савршен“ у молитви, многи одустају пре него што су и почели. Мисли као што су: „Немам довољно времена“, „не знам шта да кажем“, или „нисам достојан овог светог посла“ тихо гасе жељу за општењем са Богом. На тај начин, сама љубав се претвара у терет, а однос у хладну форму.

Суштина православне молитве: Усмереност срца

Али учење Православне Цркве нас води на сасвим другачији пут. Молитва, у својој суштини, није мера речи, ни дужине, ни спољашње форме. Она је пре свега усмереност срца ка Богу. Као што нас мудро учи Свети Теофан Затворник: „Молитва је уздизање срца и ума ка Богу.“ То уздизање не мора да се догоди само клањањем пред иконом. Оно може да се догоди у једном тренутку, у погледу на небо, у дубоком уздаху, у тишини – па чак и усред најобичнијих и најпрозаичнијих активности.

Наш Спаситељ, Господ Исус Христос, поставио је темељ правог молитвеног живота, дајући нам велико ослобођење од формализма. Он нас је упозорио: „А када се молите, не празнословите као незнабошци; јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од њега.“ (Мт. 6, 7-8).

Ове речи нису позив на пасивност или занемаривање молитве, већ на фундаментално поверење. Бог није удаљени, хладни судија који чека да Му се обратимо тачно дефинисаном формалном молбом. Он је Отац који већ стоји поред нас, који зна наше најдубље потребе, који чује и пре него што наша уста проговоре. Стога, молитва није само говор, већ пре свега – присуство.

Молитва као дијалог љубави

Ако Бог већ зна наше потребе, тада се природно поставља питање: зашто се онда уопште молимо? Зашто нас Црква учи о непрестаној молитви, о Исусовој молитви и о пажњи срца? Одговор лежи искључиво у природи односа.

Молитва није информациони канал којим обавештавамо Бога о нашем животу. Она је живи дијалог, заједништво и љубав. Као што љубљени непрестано мисле једно на друго, чак и када су одвојени и не говоре – тако и срце које истински љуби Бога не престаје да Му се обраћа. Чак и када је наш ум заузет решавањем проблема, радом или свакодневним обавезама, душа може тихо да пребива у сећању на Њега. Ово је темељ непрестане молитве.

Разлика између механичке молитве и молитве срца

Постоји дубока и велика разлика између механичког понављања молитви и молитве која извире из срца. Механичка, изговорена молитва може бити корисна као почетак, као духовна дисциплина, као начин да се ум привикне на свето и да се не лута. Али, ако се на том нивоу зауставимо, она не додирује најдубље слојеве нашег бића.

Свети Григорије Палама, велики учитељ исихазма, учи да је молитва „сила која узноси душу ка Богу“. Она није само психолошки процес, већ деловање благодати. Зато нас Свети Јован Кронштатски подстиче: „Моли се тако да сва твоја душа учествује у молитви – не само језик, већ и срце.“ Циљ молитве је да се срце, као центар наше личности, очисти и пребива у Богу.

Симбол овог пута је Исусова молитва – „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Она није обична, празна формула. Она је заправо дах душе, тихи ритам срца, стално присећање на Божје присуство. Када се изговара са пажњом, чак и један тренутак ове кратке молитве може да измени стање срца: усмерава пажњу, смирује узбуркане мисли и снажно нас подсећа на Божју близину која је увек ту. Она постаје као тихи ток који тече испод свих наших активности, призивајући благодат која све освећује.

Претварање живота у простор молитве

Православна духовност нас не позива да се молимо само у храму, или да издвојимо само одређене делове јутра и вечери. Напротив, она нас учи да живот сам треба да постане простор молитве. Свакодневни рад, вожња, разговор са колегама, чекање у реду, или чак гледање филма – све може бити претворено у тренутак молитве, ако је срце будно.

Ова стална духовна пажња манифестује се кроз кратке, срдачне узвике:

-Када нас изненада обрадује нека лепа сцена у природи или добар догађај, природно је да се уздахне: „Хвала Ти, Господе!“

-Када нас неко повреди или видимо неправду, треба да се сетимо Христовог примера и у себи кажемо: „Опрости им, јер не знају шта чине.“

-Када нас сустигне тескоба или страх, призивамо заштиту: „Господе, помилуј нас.“

Свети Серафим Саровски је изрекао једну од најважнијих поука за живот у свету: „Стекни мир у себи, и хиљаде око тебе ће се спасити.“ Тај дубоки, унутрашњи мир долази искључиво из сталне пажње на Бога. Ова пажња није напорна обавеза, већ је природна последица љубави која тихо прожима свакодневни живот.

Плодови непрестане пажње

Када срце почне да се навикава на непрестано Божје присуство, дешава се нешто тихо, али дубоко – однос са Богом се трансформише. То више није само теолошко знање, већ живо искуство. Човек почиње да осећа Његову близину у радости, у патњи, у сумњи и недоумици, а молитва постаје као дисање – неприметна, али стално присутна и животворна.

Овај живот у пажњи рађа конкретне духовне плодове:

-Саосећање према другима: Срце које је у Богу не може да буде равнодушно према туђој боли; оно се шири и прихвата сваког човека.

-Милост и праштање: Онај ко стално призива Божју милост за себе, учи да је дарује другима без осуде.

-Духовна осетљивост: Способност да се препозна добро, одупре искушењу и да се реагује са миром, а не страхом или гневом.

Свети Силуан Атонски, један од највећих учитеља нашег доба, даје нам последњу, моћну формулу: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ То значи: буди свестан своје дубоке слабости и грешности, али никада не губи наду – јер Бог је ту, у сваком тренутку твога пада и твог устајања.

Православље нас, дакле, не позива на непрестано изговарање речи, већ на живот у сталној духовној пажњи. Непрестана молитва није оптерећење, већ највеће могуће ослобођење, јер нас враћа у стално заједништво са Богом, тренутак по тренутак. У том животу, сваки моменат постаје света прилика за заједништво  са Богом. То је тренутак када, свесно или несвесно, препуштамо Његовој вољи своју радост, бол, страх и наду. И онда, чак и када не изговарамо ништа, срце тихо говори: „Господе, Ти си ту. Воли ме. Води ме.“ То је непрестана молитва – не стрес, већ живот у љубави која нас тихо, али сигурно, мења и води ка вечности.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић