У једном селу живео је човек који је био веома сиромашан. Његова кућа била је мала и стара, сазидана од блата и прућа, покривена сламом која је на неколико места иструлела. Кад би задувао ветар, кров је шкрипао као да ће сваког часа попустити, а зими је хладноћа продирала кроз пукотине на зидовима, те је човек спавао умотан у све што је имао, дрхтећи до зоре. За храну је зарађивао тешко и мало. Надничио је по туђим њивама, цепао дрва и носио терет, али колико год се трудио, чинило му се да му живот увек измиче из руку.

Највише га је, међутим, мучило то што је свакодневно виђао људе који имају много више и изгледају као да не брину за сутра. Један његов сусед имао је велику, модерну кућу, а иза ње простран базен окружен уређеним двориштем. Други је стално мењао скупоцене аутомобиле, а трећи је трговао житом. Сваке вечери, кад би пао мрак, човек би кроз одшкринут прозор своје куће гледао како сусед броји новац за столом.

Док би пролазио поред њихових дворишта, враћајући се уморан са надничарског посла, човек би застао, погледао кроз ограду и у себи уздахнуо:

„Зашто они имају, а ја немам?“

Што је више гледао туђе богатство, његова сопствена кућа му је изгледала све сиромашнија. Што је више бројао туђ новац у мислима, његов сопствени живот му се чинио све безвреднијим. Временом је та горчина у њему нарасла толико да је почео да се љути и на самога Бога.

Често би, увече, излазио пред кућу, подигао руке према небу и говорио:

„Боже, зашто си ме створио оваквог? Зашто си једнима дао богатство, куће и имање, а мени ниси дао ништа? Шта ја имам од свог живота? Да си ми дао бар нешто вредно, могао бих да живим као човек!“

Тако је говорио годинама, а свака нова година донела је исту горчину.

Сусрет са старцем

Једног дана, док је поново стајао пред кућом и роптао, крај његове ограде пролазио је један старац. Био је то човек кога су у околним селима познавали по молитви, милосрђу и томе што је годинама обилазио људе, помагао им и слушао њихове невоље.

Старац застаде и погледа га пажљиво.

„Шта те толико мучи, пријатељу?“

„Бог ме је заборавио“, одговори човек огорчено.

„Како то?“

„Погледај ме. Немам ништа.“

Старац га неко време посматраше, мирно, без осуде.

„Баш ништа?“

„Ништа“, рече човек, готово љутито.

Тада старац приђе ближе и, без много речи, узе његово лице међу шаке, гледајући му право у очи.

„Имам пријатеља, богатог трговца из суседног града. Пре неколико година изгубио је вид. Лекари му више не могу помоћи, али када би се нашао човек чије би здраве очи могле да му врате вид, платио би за њих све што има. Дао би читаво своје богатство – новац којим би до краја живота могао да живиш без иједне материјалне бриге.  Хоћеш ли да продаш своје очи?“

Човек нагло устукну, готово уплашен.

„Своје очи?! Никада! Како бих онда видео небо, своју децу, пут пред собом? Ни за какво богатство овога света!“

Старац климну главу, као да је то и очекивао.

„Добро. А своје руке? Познајем човека коме је несрећа однела обе руке, а његова породица је спремна да плати огромну суму ономе ко пристане да их уступи. За то би добио луксузну кућу у овом селу. До краја живота не би бринуо за било шта материјално. “

Човек га погледа готово увређено.

„Како да ти дам своје руке? Како бих онда радио? Како бих загрлио своје дете? Како бих узео хлеб са стола или помогао некоме кад затреба? Не бих их дао ни за све паре овога света!“

„А ноге?“ настави старац мирно. „За њих ти нуде огромну кућу и виноград.“

„Не!“ повика човек. „Без ногу не бих могао ни до цркве да одем, ни у поље да изађем. Не дам их ни за какво благо!“

Старац заћута и посматра га дуго. Затим му тихо рече:

„А малопре си ми рекао да немаш ништа.“

Тишина

Човек је занемео. Први пут није имао шта да одговори.

Погледа своје руке  исте оне руке којима је сваког дана радио, сејао, носио, грлио своју децу.

Погледа своје ноге које су га годинама носиле кроз село, до цркве, до поља, до куће.

А онда додирну своје лице и схвати да му очи виде небо, сунце, лица људи које воли.

Старац показа руком према његовој кући.

„Кажеш да је ово сиротиња. Можда и јесте, по зидовима и по крову. Али јутрос си из ње изашао на својим ногама. Сам си устао из постеље. Сам си узео хлеб. Сам си подигао те руке према небу да се жалиш Богу. А управо те руке, и очи којима гледаш, и ноге које те носе – то је богатство какво никаквим златом овога света не би могло да се плати по правој цени.“

Човек спусти главу, посрамљен.

Старац га погледа.

„Кажеш да је твој сусед срећан човек јер има велику кућу?“

„Како да не буде?“

„И често му завидиш?“

„Како да му не завидим?“

Старац мало заћута.

„Питај га само колико би дао да поново види као некада.“

Човек заћута.

„А онај што стално мења аутомобиле?“

„Шта с њим?“

„Јеси ли икада видео како хода кад мисли да га нико не гледа? Нога га годинама боли.“

Човек спусти поглед.

„А трговац кога видиш да броји новац?“

„Шта с њим?“

„Погледај му руке следећи пут кад га видиш. Знаш ли колико га боле док пребројава тај новац?“

Човек је ћутао.

Старац га благо погледа.

„Твоја највећа невоља није то што немаш много. Него што си толико дуго гледао оно што ти недостаје да више ниси видео оно што ти је већ дато.“

Рекавши то, старац настави својим путем, лаган и тих, као да никада ништа посебно није рекао.

Промена погледа

Човек остаје сам пред кућом. Дуго је стајао непомично, гледајући за старцем који се губи низ пут.

Поново је погледао своје руке. Први пут после много година није их видео као нешто обично и само-по-себи-разумљиво.

Видео је дар.

Погледао је своје ноге. Дар.

Погледао је небо изнад себе, и сав свој живот, макар и сиромашан. Дар.

Ушао је у кућу и погледао на столу комад хлеба који је оставио за вечеру. Раније би, гледајући тај једини комад, помислио: „Само толико имам.“ Тога дана, први пут, помисли другачије:

„И ово ми је Бог дао.“

Сутрадан је, наравно, опет било сиромаштво. Кров је и даље прокишњавао, хлеба је и даље било мало, а суседи су и даље имали велике куће, скупе аутомобиле и много новца. Ништа се у човековом животу споља није чудесно променило.

Али се променио његов поглед. А то је било довољно да његов живот више никада не буде исти.

Од тог дана, кад год би га поново обузела горчина због онога што нема, човек би погледао своје руке и сетио се старчевих речи:

„А малопре си ми рекао да немаш ништа.“

Тада би подигао поглед ка небу и тихо изговорио:

„Господе, опрости ми што сам толико дуго гледао оно што ми недостаје, а нисам умео да видим Твоје дарове.“

„Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити.“ (Јевр. 13, 5)

Према мотивима приче „История недовольного человека“
За Фондацију „Пријатељ Божији“: Светлана Розанова