Ако прегледате библијске стихове који се односе на суд, видећете да се овај суд никада не назива страшним. Он се назива „Последњи суд“ или „Божји суд“. Али зашто се у нашем црквеном календару назива „страшним“?
Код првих људи страх Божији се први пут јавио када су одлучили да постану себични. После пада, „он (Адам) рече (Богу): Чух глас твој у врту, па се уплаших“ (Пост. 3:10). Ово је први помен осећања страха који човек има у односу на свог Творца. То се догодило када се Адам, окренуо сопственим мислима и саветима своје жене, која је раније пала под утицај ђавола у облику змије. Од тада смо подложни мислима те отровне змије која нам се увлачи у главу и саветује оно што хоће непријатељ људског рода.
Када је Бог дошао на свет, поставши Човек, поново је вратио наду људима. Христос нам је открио Име Божије, које нам у најприступачнијем разумевању звучи као Љубав. У љубави нема страха, јер „савршена љубав изгони страх“ (1. Јованова 4:18). Спаситељ, завршавајући своја предвиђања о оним догађајима који ће претходити Његовом Другом доласку, каже следећу реченицу: „А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше.“ (Лука 21: 28) Не Страшни суд, не казна Господња, не нешто чега се треба бојати, него избављење од туге, патње и невоља овог привременог живота.
Они који су се упознали са историјом раног хришћанства знају да су први следбеници Исуса Христа живели са ватреном надом у Његов скори повратак. Њихова срца су била испуњена жељом да Га поново виде, као што младожења чека своју вереницу. Сусрет са Христом је за њих био извор највеће радости, надмашујући све осим мучеништва за Његово име. У овом напетом ишчекивању хришћани су живели неколико векова.
Али године су пролазиле. Хришћанство је прво постало дозвољена, а потом и државна религија. Бити хришћанин постало је часно и исплативо. Христу се не жури да се врати на земљу, а и ми имамо овде своје проблеме и жеље. Док Бог гледа са неба, земаљски цареви гледају црквене владаре право у лице, нешто захтевају, на нешто их терају, нешто очекују од њих.
Увек је непријатно седети на две столице. Један уступак савести, па други, па трећи, док се није појавила навика да се оправдавају, договарају, угађају и служе онима који су на власти. Бог је високо, а цареви земаљски су близу, имају моћ, новац, власт. А упоредо са компромисима, у душе хришћана је ушао и страх.
Царство Божије можете лако и природно заменити за земаљско благостање, али је немогуће уљуљкати своју савест. Негде дубоко у себи, стиснута у најдаљи угао добро ухрањеног тела, она вапи због страха Божијег. Тако је Суд Божији постао страшан. Постао је страшан и за сваког од нас. Јер и ми имамо савест, а и навикли смо да са њом некако правимо компромисе.
И данас, у овом тешком времену, свако од нас прави свој избор. Или смо са Богом, чије је Име Љубав, или са ђаволом, који нас учи како да мрзимо и зашто је дозвољено убијати. Последњи суд је већ у току. Страшно је за оне који су изабрали другу опцију.
Ако смо са невиним Страдалником, Који се и на крсту молио за Своје непријатеље и заповедио нам да чинимо исто, онда нам суд не може бити страшан. Он је страшан за оне који оправдавају зло. Спаситељ нас је упозорио да ће нам се судити по Његовој Речи (Јован 12:48). И шта год да кажу људи који зло називају добрим, Јеванђеље ће их ипак осудити.
Постајемо оно чиме се испуњавамо. Ми смо оно о чему размишљамо, оно што доживљавамо, са чиме се слажемо. Увек видимо чиме је испуњен наш лажљиви ум. Немогуће је да неко ко прави компромисе са својом савешћу, може да очекује позитивне духовне промене у себи. Оне се дешавају само када је наша душа чиста, мирна и пуна милосрђа. „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Матеј 5:7). За милостиве суд није страшан. Ко живи Христом постаје једно са Њим. „Ако је ко у Христу, ново је створење“ (2. Кор. 5:17).
Не у уму, већ само у духовном срцу човек може постати чист, гладан и жедан истине, милостив, смирен, љубећи Бога и ближње. Само духом се може постати сиромах, плачљив, кротак, прогнан правде ради, спознати блаженство Царства Небеског, радовати се и веселити се у Христу. Какав би страх од Њега могла да има таква особа?
Хришћанин прелази из смрти у живот за њега нема суда, већ само неупоредива радост сусрета са Богом, од чијег ишчекивања срце дрхти, а душу радује. Ђаво нам куца у ум мислима и лажима. Али не морате обраћати пажњу на ово куцање. Он ће се, као сенка у ноћи, распршити и отићи са првим зрацима сунца.
Суд је страшан онима који живе безбожно. А за оне који живе са Христом, коначни суд је исти као свадба Јагњетова. Ово је дуго очекивано време када ће „Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.“ (Откр. 21,4).
протојереј Игор Рјабко
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: spzh.media