Рођена у граду Тарсу, од родитеља незнабожних, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу, и да се за време његовог бављења у том граду његов син, царевић, заљуби смртно у Пелагију, и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке, да се она већ обрекла своме небесном Женику, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства, врати се дому и исповеди мајци, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син, и изгубивши сваку наду, да ће моћи добити ову свету девицу за жену, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице, и заборавивши свога сина, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој, осуди је цар на сажежење у металном волу, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише, света Пелагија се прекрсти крстом и с благодарном молитвом Богу на уснама својим, сама уђе у усијаног вола, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије, која се жртвова за Христа да вечито царује са Христом.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 17.05.2021. Зачало 13.
Постоји данас једна веома распрострањена страст међу верујућим људима, која се нарочито манифестује на друштвеним мрежама: критиковање других и указивање на њихове грехове и недостатке. Људи који то испољавају користе масу библијских цитата, како би потврдили своје тврдње. Међутим, већина од њих упорно не види своје проблеме – да су они у очигледно жалоснијем стању од свих других које разобличавају...
За српски народ старац Тадеј је био прави Божји благослов. Многи су у његовим речима и поукама нашли подршку и утеху. Данас вам нудимо сећања на старца Тадеја протосинђела Драгана Митровића, старешине храма у част Васкрсења Христовог у Подгорици, у Црној Гори. Отац Драган је дуго година био духовно чедо оца Тадеја.
Овај мудри и учени тумач Светога Писма живљаше у 10 веку и бејаше епископ града Трикале у Тесалији. Његов спомен нарочито се поштује у епархији Трикалској у Грчкој, а његова богомудра тумачења читају сви Православни.
Aхмед живљаше у Цариграду. Он имађаше робињу Рускињу. По његовој дозволи ова његова робиња као хришћанка одлажаше о празницима у цркву. Кад се враћала из цркве Ахмед је осећао неисказано диван мирис који се лио из ње. И он је упита, шта она у цркви једе, те тако мирише? Она му одговори да једе нафору и пије свету водицу, агиазму...
Ови свети мученици пострадаше 302 године у време цара Диоклецијана. За веру Христову они поднеше многе увреде и муке од својих суграђана у граду Афродисији, који се налази у Карији. Напослетку их камењем затрпаше, и тако они предадоше у руке Божје своје свете душе. И за свој подвиг добише венце од Бога.
Отаџбина преподобног Петра беше Цариград. Он би рођен од богољубивих родитеља. Његови родитељи са целом породицом одлучише да се замонаше. Пошто Петрови родитељи примише монаштво, и његова се два старија брата, Павле и Дионисије, постригоше, онда и Петар, угледајући се на њих и желећи да води исти живот са њима, ступи у монаштво заједно са својим најмлађим братом Платоном.
Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка једнога дана смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан”, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.
Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе”. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 16.05.2021. Зачало 69.
Овај преподобни, за свој врлински по Богу живот, који од детињства вођаше у сваком благочешћу и чистоти и страху Божјем, би изабран саборском одлуком за епископа у Дафнусији. Мудро управљајући црквом он је богомудро учио верне да се чврсто држе истините и побожне вере; и многе је од идолопоклонства обратио и крстио. Провевши живот у богољубљу, он отиде ка Господу кога је од детињства волео.
Рођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици светих Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском језику, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу, повуче се у тишину, и у подвигу и молитви мирно сконча земни живот „у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан”, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године.
Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.
У данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром.
У време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава, него оно што им се даваше они бацаху псима, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал, разгневи се веома, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу, но деца осташе непоколебљива у вери, и, шта више, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.05.2021. Зачало 19.