Свети Јона, митрополит московски
Родом из Костромске губерније. У дванаестој години постане инок и као такав дуго поживе у Симоновом манастиру у Москви. У време митрополита Фотија постане епископ рјазански, а када Фотије умре, Јону изабраше за митрополита, и послаше у Цариград патријарху на посвећење и утврђење. Но утом неки Исидор, Бугарин пореклом, предухитри Јону, стиже пре овога у Цариград, и би посвећен за митрополита руског. Јона се врати на своју столицу у Рјазан. Но Исидор зломислени зло заврши своје митрополитовање. Оде на Сабор флорентијски, и тек после три године врати се у Москву. Скоче на њега сви као на одступника од Православља и прогнају га. Не зна се где је завршио свој живот. На столицу митрополитску дође Јона, пастир добри и мудри. Чудотворац велики, прозорљивац, духовник. Кад Агарјани опколише Москву, Јона их својим молитвом прогна. У старости пожели да га нађе каква болест, да се помучи и мукама потпуно очисти пре одласка у онај свет. По његовој молитви Бог му попусти рану на ногу, као што се претходно јави у визији и неком јереју Јакову. Од те ране светитељ умре и оде међу небеске грађане 31. марта 1461. године. Над његовим моштима збише се многа чудеса. Неки нем човек, Јован, би доведен над мошти светитељеве. Јован целива руку Јонину и, како он после причаше, та рука га ухвати за језик, и он осети јак бол. Када ослободи језик и окрете се к својима, проговори као да никад и не би нем.
Свети свештеномученик Ипатије епископ гангрски
Рођен у Киликији; био епископ у граду Гангри. Био је на Првом васељенском сабору. Прочувен на све стране због свог благочестивог живота и чудотворства. Цар Констанције наредио беше да се изгради Ипатијев лик још за живота овога светитеља, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке супостатне силе. Враћајући се једном из Цариграда, Ипатије би нападнут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут с друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме саму себе. Кад је доведу на гроб светог Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Свети Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. године.
Свети свештеномученик Захарије, епископ Коринтски
ОВАЈ блажени архијереј Коринтски, пошто мудро и богоугодно пасијаше поверено му стадо Христово, би изложен љутом нападу непријатеља истине. Не могући да гледа светило Цркве Христове, ђаво потстаче агарјане, те они оклеветаше овог богомудрог архијереја Христовог, како он тобож кришом шаље писма Европљанима и позива их да дођу и узму Коринт. Са таквим изговором агарјани дојурише у епископију као дивље звери, зграбише архијереја Божјег, тукоше га и газише, па га у синџире оковаше, и таког пред судију одведоше...
-220x300.jpg)
Света Евула
СВЕТА Евула беше мајка светог великомученика Пантелејмона. Живела у трећем веку, и у миру скончала пре мучеништва свога сина, до 305. године.
Спомен на монаха
Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: «не судите да не будете осуђени». Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити”. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.
Свети преподобни Јован Лествичник
Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: „Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну”. Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.
Сведоци вечности
Троје сведочи о души и вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?
Победити себе
Наша православна хришћанска теологија и философија уче да је човек једино и онда личност када живи у заједници, када се остварује у породици и литургијској заједници са живим Богом.И наш Бог, чији лик и подобије као људи носимо јесте личност која постоји у заједници. Света Тројица, Отац, Син и Дух Свети јесте наш Бог, Бог заједнице, заједничарења и љубави.
Архимандрит Јован Радосављевић - беседа, 2. део
Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић, био је ученик светог владике Николаја (Велимировића), који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата. Завршио је Богословију, а потом и Богословски факултет и постдипломске студије у Атини. Извесно време био је професор у Призренској богословији. Познавао је оца Јустина Поповића који је на њега извршио снажан духовни утицај. Као изванредан познавалац историје СПЦ и сведок драматичних деценија духовног и народног живота, архимандрит Јован, као уман и духовно просвећен, оставио је бројна дела, посебно је цењен као духовник, аскета и ревносни богослужитељ и молитвеник.
Како ме је Свети Нектарије привео вери
У мојим рукама случајно нашла књига коју сам добила од једне другарице, и да бих побегла од нерешивих проблема и, вероватно, од саме себе, почела сам да је читам. Књига се звала „Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео-Небески Човек“. Од кад сам је узела у руке нисам више могла да је оставим, сузе нисам могла да зауставим, читајући је преживљавала сам сваки тренутак његовог живота. Нисам јела, нисам пила, само сам је читала и плакала! И тада ми се десило чудо...
Свети преподобни Јона и Марко, Псково-Печерски
ПРЕПОДОБНИ Јона, свештеник града Дерпта, злостављан од тамошњих Немаца, удаљи се у Псков, и тамо крај потока Каменца основа 1477. године Псково-Печерски манастир. У обитељи својој он ревносно служаше Господу све до кончине своје, 1480. године. - Преподобни Марко подвизавао се на том истом месту, само пре преподобног Јоне. - Свете мошти обојице ових светих подвижника почивају у пећини Псково-Печерског манастира.
Свети мученици Јона, Варахисије и они с њима
Ови свети беху из Персије у време персијског цара Сапора, и римског цара Константина Великог. Монаси, они једног дана оставише свој манастир, и одоше у место, звано Мармиавох. Тамо нађоше у тамници девет светих мученика, чија имена беху: Занит, Лазар, Марут, Нарсис, Илија, Мар, Авив, Симеит и Сава. И осоколише их да истрају у исповедању Христа све до краја. И они заиста истрајаше, и примише венце мучеништва.
Свети преподобни Евстатије исповедник, епископ Витинијски
ОВАЈ свети отац наш и исповедник Евстатије, отресавши са себе као тешко бреме свет и оно што је у свету, постаде монах. И носећи јарам Христов, он одлучно испуњаваше заповести Његове и труђаше се на спасењу душе своје. А доцније, на многа преклињања од стране народа, он прими свештенички чин. Свагда је благодарио Бога, у кога је непоколебљиво веровао; према свима је имао љубав нелицемерну; био је поучљив, смирен, самилосан, милостив, ревнитељ добрих дела. Због тих својих врлина он постаде и архијереј у граду Киу у Витинији...
Свети преподобни Јован пустињак
Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних десет година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку.
Свети Марко Исповедник, епископ Аретусијски у Сирији
О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.
Свети преподобни Иларион Псовски
УЧЕНИК светог Ефросиона Псковског и оснивач Покровско-Озерског манастира, на реци Желчи, у Гдовском округу. У својој обитељи он се богоугодно подвизавао све до свога престављења, 1476. године. Свете мошти његове почивају у цркви, у његовом манастиру.
Свети апостол Иродион, један од Седамдесеторице
О њему видети ошиирније под 8. априлом. Још се спомиње и 4. јануара. Овог св. Апостола треба разликовати од апостола Родиона, који се слави 10. новембра.
Свети преподобни Стефан Исповедник
Преподобни Стефан живео је у време цара Лава Јерменина. Измалена заволео подвижнички живот, и украсио себе свима врлинама. На велике молбе монаха постао игуман Триглиског манастира. Многе је упутио на чист и богоугодни живот. Пошто се много година подвизавао и игумановао, злочестиви цар Лав иконоборац устроји љуто гоњење на православље због поштовања чесних и светих икона. Тада тиранин позва и преподобног Стефана, и примораваше га да се одрекне поштовања светих икона, и да се потпише против православне вере. Но преподобни не само то одби, него изружи цара, и назва га безбожником као и осгале иконоборце. Зато би љуто мучен, и по тамницама вучен, па затим послат у заточење. И тамо, злостављан и кињен, он оде ка Господу Христу, за кога поднесе многе трудове и претрпе многе муке.
Чудесан догађај са Таксиотом, војником, из Картагине
Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија, и умре. Би мртав шест сати, а потом се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога.