У свету Андреј, син Заозерског кнеза Димитрија Васиљевича. Од раног детињства осетио ништавност световног живота, и у дваестој години замонашио се у Спасокаменом манастиру, на Кубенском језеру. Поверен духовном руководству старца Григорија, кнез монах сво време посвећиваше молитви и размишљању о гечности, и држаше најстрожији пост. Последње године свога живота он једанпут недељно узимаше храну, н причешћиваше се Светим Тајнама сваке недеље. Престави се преподобни 1453 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Спасо-Каменом манастиру, у Вологодској епархији.
Свети Петар беше ревносни заштитник Православља за царовања Лава Иконоборца. Исповеднпк, он се у миру преставио око 823 године. О светом Павлу нема сачуваних података.
Добивши од једног пустињака пречасну крв, истеклу из пречистих ребара Господа Христа, овај свети монах чињаше њоме многа исцељења ходећи по градовима и покрајинама. Због тога га неверници убише ноћу дрвима. (По некима ова крв Господња беше из Његове иконе прободене од Јевреја у Вириту Бејруту. Она би сачувана од ученика светог Варипсаве, па касније пренета у царски град).
Једна племкиња цариградска са своје две слушкиње. Презреше сујету света и повукоше се у усамљеност, где се у подвигу после једанаест година упокојише у Господу.
Апостоли од Седамдесеторице. Аполос (Дап 18, 24-25) био епископ у Смирни пре светог Поликарпа. Свети Лукије (Рм 16, 21) био епископ у Лаодикији. Свети Климент био епископ у Сардику.
Ћерка цара Аркадија. Заветовала се остати довека у девству, и у знак тога завета саградила у саборној цркви часну трапезу од злата и драгог камења. Сувладар своме брату Теодосију Млађем. Велика ревнитељка вере православне. Њеним настојавањем сазван Трећи васељенски сабор у Ефесу, који осуди Несторијеву јерес. Саградила знамениту цркву Свете Богородице у Влахерни у Цариграду. По смрти Теодосијевој венчала се са Маркијаном, изабраним царем, но живела с њим као с братом. Пронашла мошти четрдесет мученика севастијских. Упокојила се у Господу 10. септембра 453. године у педесет петој години свога живота.
Три рођене сестре, из неког места у Витинији азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивог света, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду, посту и молитви, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцељења, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез, зачуди се красоти лица њихова. Јер, иако оне беху велике испоснице, и тело њихово сухо, лице им беше светло, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару, који ће их удати за своје велможе, но када се увери, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа, он нареди те прво мучише Минодору, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори, израњављеној и искрвављеној: „Принеси жртву боговима!” На то одговори света мученица: „Зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?” Када издахну у мукама света Минодора, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина, па показујући им мртво тело сестре њихове, саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве, то и њих љутим мукама умори. Утом гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. године у време Максимијана Галерија, и упокојише се у Царству Христовом.
Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски, по пореклу свом припадао је властелинској фамилији Углицких. Отац Теодосијев Никита бејаше свештеник у Малоросији; мати му се звала Марија. Родитељи васпитаваху свога сина у страху Божјем и хришћанској побожности; под утицајем њихових поука у његовој се души још од раног детињства заметнуше клице оне побожности, којом се украшавао сав његов потоњи живот. По природи кротак, послушан и осетљив, Теодосије је из детињства горео пламеном љубављу према Богу и усрђем према храму Божјем. Пошто се код куће научи да чита и пише, Теодосија даде отац на даље образовање у Кијево-Братску Богојављенску школу...
Основао Опочски Илијински манастир, у Псковској губернији; подвизавао се крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века. Свете мошти му почивају у цркви његовог манастира.
Овај свети мученик би привезан за два кедра и рашчепљен надвоје, и тако пострада за Господа Христа.
Свети Јосиф беше родом из околине града Волока Ламскога. Прадед му беше литванског порекла, а родитељи му се зваху Јован и Марин. Када му би седам година дадоше га да учи школу , и он врло брзо изучи Божанствено Писмо. И стаде он врло често одлазити у цркву. Са вршњацима својим није проводио време, него се свагда труђаше да угоди Богу. Увидевши пролазност овога света, он отиде у Боровск у манастир преподобног Пафнутија, који га постриже у иночки чин. И све време он провођаше у посту и молитви, и постаде искусан подвижник, повињавајући се у свему своме духовном наставнику. После пак неког времена преподобни Јосиф узе к себи у манастир и свога оца по телу, замонаши га, и служаше му и двораше га до дана смрти његове. И мајка му такође постаде монахиња са именом Марија. Преподобни Јосиф проведе осамнаест година у покорности и послушању код светог Пафнутија.
Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.
После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.
Племић севастијски. У време мучења четрдесет мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше ове мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему, он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. године.
Овај Сабор састаде се 431. године у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беше две стотине Светих отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха цариградског, због јеретичког учења о Пресветој Деви Марији и рођењу Господа. Наиме: Несторије не хте називати Свету Деву Богородицом него Христородицом. Свети Оци, осудивши Несторијево учење, утврдише, да се Света Дева назива Богородицом. Осим тога, потврдише одлуке Првог и Другог васељенског сабора, нарочито Символ Вере никео-цариградски, заповедивши да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати, нити додавати.
Свети Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше три кћери: Марију, Софију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди Пресвету Богородицу Марију. Јоаким и Ана педесет година живљаху у браку и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму; „Ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан”. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо, као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којим ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету”. И одмах Ана заче и у деветом месецу роди Свету Деву Марију. Свети Јоаким поживе на земљи осамдесет а Ана седамдесет девет година, и представише се Господу (в. 25. јул).
Да не би пао у немар који зауставља напредовање савршенству и предаје те у руке непријатеља, мораш избегавати све врсте празне радозналости, свако везивање за ма шта земаљско и сваки посао који радиш само зато што ти се он свиђа, иако ти не одговара.
Највећу улогу у геноциду над српским народом у НДХ имали су штокавски Хрвати, тј. Срби који су напустили Православље. Човек који напушта Православље може себе да оправда само лажју да је изнад Православља. Свако подсећање на издају код њих је будило мржњу, јер, напуштање Православља – води у злочин.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 21.09.2020. Зачало 54.