Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа охридских. Преподобни Илија упокојио се у Солуну 903. године.
Грађанин града Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно, а сам живљаше подвижнички, узимајући храну само једном дневно, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцељења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију, нареди да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа, и не утаји ништа. „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога”, рече свети Патрокле цару. На то њему цар: „Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?” Рече Патрокле свети: „Имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу”. Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по Божјој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.
Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. Потом стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља - судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 29.08.2020. Зачало 82.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 29.08.2020. Зачало 82.
Родом из села Светог Лаврентија у Тесалији, од оца Косте Стаматија и мајке Меле; оставши сироче од 15 година, отиде у Цариград и запосли се тамо у некој радњи. Заузимајући се за свој народ пред турским властима, због неправди које су му наношене, изазва на себе гнев Турака и они га погубише мачем као мученика за веру хришћанску 16 августа 1684 године у Цариграду.
Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.
Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора (1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261 године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10 година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа) основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру и пређе у Царство Небеско.
Године 1798 би чудесно откривено детету Пајсију из града Мегаре на Атичком полуострву место где се налазе свете мошти ових шесторице новојављених светих Мученика, које затим бише ископане и пренесене у град Мегару, чинећи од тада до данас многа и дивна чуда.
Мачем посечени пострадали за Господа. Били родом из Палестине.
Помиње се на данашњи дан у Јерусалимском Канонарију. Вероватно је био један од архиепископа Јерусалимског првопрестола - мајке свих Цркава.
Овај свети отац Тимотеј рођен је године 1510 у селу Каламос у Атици. Отац му је био свештеник и он га је научио хришћанској науци. Тимотеј се од детињства одликовао врлинским животом и побожношћу, а такође и чврстином карактера. Због тога га заволеше и истакнути црквени људи. Епископ Оропоса толико га заволе да га о свом трошку посла у Атину да учи даље школу, јер провиде у дечку пастира Цркве Христове. По завршетку науке Тимотеј се врати у Оропос и би од епископа рукоположен најпре за ђакона а потом и за свештеника.
Преподобни Херимон спомиње се у Паладијевом "Лавсаику" и у "Отачком азбучнику". Његова пештера у пустињи била је удаљена дванаест потркалишта од воде. По престављењу свом он би нађен мртав на столици, са радом у рукама, јер је скончао бавећи се рукодељем. Светог Херимона спомиње и свети Теодор Студит у Посном Триоду, у канону Сирне суботе, у шестој песми.
Живео је у 16. и 17. веку. Подвизавао се богоугодно и дуго у светој лаври српској Хиландару на Атонској гори. По послушању би послан од Хиландарског братства у метох Хиландара у Банату у области садашњег Зрењанина. У молитви и посту ту се он строго подвизавао и од Бога добио дар чудотворства које се посебно очитовало по његовом престављењу. Био је погребен на месту где се данас у Зрењанину налази мала црквица њему посвећена, а народ је одмах почео да посеђује његов гроб, где су се уз молитве догађала и данас се догађају многа излечења.
Велики чудотворац; свете мошти му почивају у манастиру светог Романа, на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао у 11. веку. И данас се крај његових моштију исцељују тешки болесници, нарочито душевни. Манастир светог Романа код Ђуниса подигао је свети кнез Лазар.
Свети Евстатије II беше архиепископ Српске православне цркве после архиепископа Јакова, то јест од године 1292. до 1309. године. Он беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16. августа 1309. године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости.
Сељак, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стамат с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: „Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!” Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680. године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким.
Подвизивао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег поља, коме се на сну јавио свети Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преподобног Јоакима, а и данас догађају.
Лекар из Тарса, од знаменита рода. Лечећи народ, учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298. године. Они који му одсекоше главу и донеше цару, ослепеше, а када главу вратише к телу и помолише се, оздравише.