Ова двојица беху из клира светог Јована Златоуста. Када Златоуста злобни људи протераше из Цариграда, запали се саборна црква, а пламен од ње диже се и паде на куће гонитеља овога светила Цркве. Народ је у томе видео прст Божји, док су непријатељи Златоустови тај пожар приписали њиховим приврженицима. Многи од ових људи пострадаше због тога, међу њима и Тигрије презвитер и Евтропи- је чтец. Градски началник, неки некрштени Грк Оптат, с нарочитом злобом диже хајку на златоустовце. Тигрије у младости беше роб некога богаташа, који га ушкопи. Ослободивши се ропства, он се сав предаде на службу цркви, и у тој служби светљаше као сјајна луча. Тога „кротког, смиреног, милостивог и гостољубивог” човека Оптат стави на велике муке, па га онда посла на заточење у Месопотамију, где у тамници и сконча. Евтропије, девственик од рођења, чист, непорочан и незлобив, би бијен воловским жилама и штаповима, и најзад обешен. Када хришћани понеше тело његово да погребу, чу се у ваздуху слатко ангелско појање.
Чудотворац. По смрти блаженог Мемнонија би Тихон изабран једногласно за епископа, а посвећен славним Епифанијем, на епархију Аматунтску. Чистота живота његова и ревност к Православљу препоручише га за овај чин. У то време још беше незнабожаца на острву Кипру. И свети Тихон подузе се с апостолском ревношћу да обраћа неверне у верне. И имађаше он у томе великог успеха. После дугог труда у винограду Господњем пресели се у блажену вечност, око 425. године. Чудотворцем је назват због многих чудеса која је за живота учинио. Отац му је био хлебар. Кад год би га отац оставио у дућану, он би раздавао хлеб сиромасима бесплатно. Једном га укори отац због тога, а он се помоли Богу, и житница њихова напуни се жита тако да с муком врата отворише. Други пут је, опет, посадио сухо шибље од лозе, и лоза је озеленела и у своје време плод донела.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 29.06.2020. Зачало 40.
Сјај и богатство, телесна задовољства, лепота и власт… све нестаје као сан; али нестају и патње, страдања. Све је супротно…
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога! Умишљене жртве никад неће имати радост живота…
Најревноснији ученик светог Пахомија Великог. Због монашких подвига својих добио од светог Пахомија на управу Хеновско општежиће; а по смрти свога наставника био настојатељ Тавенисиотских монаха. После дугог и мудрог руковођења монаха он се мирно преставио 380. године.
Свети Јона родио се око Солигалича, и у својих дванаест година отишао у један манастир. Одатле прешао у Симонов манастир, у Москву. Ту се он показао као строги чувар монашких правила, због чега је био гоњен. Године 1431. за добродетељни живот и одлично познавање учења Цркве он би постављен за епископа Рјазанског. А већ 1433. године свети Јона би изабран за митрополита целе Русије, но због читавог низа сметњи он тек 1443. године би узведен на тај престо од стране руских архипастира...
Такође био ученик светог Апостола Павла у Коринту (ср. 1 Кор. 16, 15. 17). Проповедао Еванђеље и у миру се преставио.
И он био ученик светог Апостола Павла у Коринту (ср. 1 Кор. 16, 17). Проповедао Еванђеље и пострадао за Господа уморен глађу и жеђу.
Ученик светог Апостола Павла, спомиње се у 1. посланици Коринћанима (16, 17). Он и Ахаик и Стефан однели су прву Апостолову посланицу у Коринт. Проповедао Еванђеље и скончао од мача (по другима скончао мирно).
После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу, саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он "са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.
Блажени слуга Божји Дула бејаше монах у једној киновији Египатске земље. Смирен и кротак, он умом беше велики и славан. Понижаван, ружен и пљуван од свију, овај се угодник Божји свагда радоваше и весељаше духом. Оне који га понижаваху он сматраше невинима, и мољаше се за њих Богу да им то не стави у грех. Бацајући сву кривицу на ђавола, јер он смућује братију, и снажно се наоружавајући против њега, блажени Дула трпљењем, незлобивошћу и молитвом побеђиваше сва лукавства његова...
Родио се у Нумидији Афричкој, у граду Тагасту 354. године. Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у хришћанство. Велики учитељ Цркве на Западу и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Епископовао тридесет и пет година као епископ Ипонски (близу Картагене) и упокојио се мирно 430. године. Иза себе оставио многобројне списе различите садржине.
Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.
Живео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху, и хтеде му руке одсећи, сходно закону за таква недела, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне.
Свети Вит рођен је у Сицилији, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали, и руководили га и крепили у подвигу, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији, који га је тукао, осуши се рука, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела „којима очи беху као звезде, а лица као муње”. Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити, ангел му се јави и преведе га, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева, за што га цар не награди него, напротив, љуто намучи, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу.
Рођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио, он прорекне, да ће Асирци покорити Израиљ, да ће посећи цара и синове Амасијине, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети “Стари Завет,” “Књига пророка Амоса.”)
Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).