Саосећање и према злобнима
У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела...
Свети преподобни Киријак монах
Храм из 15. века њему посвећен и његов гроб налазе се у селу Евриху близу Левкосије (= Никозије) на Кипру, где се и врши његов свети спомен у овај дан.
Свети мученици Фист, Маркел, Мелерије, Сергије, Маркелин, Јован, Диликс, Фотин, Теодориск, Меркурије, Стефан, Серапион и Дидим
Пострадали са светим мучеником Мелетијем
Свети мученик Серапион и са њим Калиник, Теодор и Фауст
Свети мученик Серапион беше родом из Египта. У време када свети Мелетије прохођаше свој мученички подвиг, он допутова из Египта, и, видећи оне који заједно с њим беху подвргнути мукама, он поверова у Христа. Због тога би ухваћен и бачен у тамницу, где га анђео Божји постави за епископа ради поучавања оних који су имали жељу да пострадају за Христа. Тога дана, блиски светом Мелетију комити и војници, сабравши се заједно, громким гласом изјављиваху да су и они хришћанн. Тиме разгневише управитеља. Епископу Серапиону и мађионичару Калинику, који поверова у Христа, главе бише посечене мачем, а Теодор и Фауст са многим другима бише спаљени, док жене и децу џелати искасапише дрвеним мачевима. Тако свети мученици предадоше душе своје у руке Господу.
Свети преподобни Никита Столпник
Као младић живео животом необузданим и порочним. Ушавши једном случајно у цркву, он чује речи пророка Исаије, „Умијте се, (од греха) бићете чисти” (Ис 1, 16). Ове речи сиђу дубоко у срце његово и учине цео преврат у животу његовом. Никита остави кућу своју, и жену, и имање, и оде у један манастир близу Перејаславља, где се до смрти подвизаваше тешким подвизима. Обложи себе ланцима, и затвори се у један столп, због чега се и прозва Столпником. Бог му дарова велику благодат, те исцељиваше људе од разних мука. Тако исцели од узетости черниговског кнеза Михаила. Неки злотвори видеше на њему ланце, па по сијању помислише да су од сребра. За то га једне ноћи убише, а ланце скидоше и однеше. То се догодило 16. маја 1186. године. По смрти јавио се неком старцу Симеону, и наредио му, да нађене ланце његове положи у гроб покрај тела његовог.
Свети мученици Мелетије стратилат и хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом
Оптужен за разорење незнабожачког храма у време цара Антонина. Прикован за дрво Мелетије испусти своју свету душу. Са њим пострадаше и многи војници, који су били под његовом командом, а не хтеше се одрећи Христа Господа свога. Сви чесно пострадаше у II веку и преселише се у царство Христа Бога.
Свети преподобни Симеон Столпник Дивногорац
Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити” (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија заједно с ангелима.
-zadusnice.jpg)
Летње (Духовске) задушнице
lan_naslov>Летње (Духовске) задушницесубота уочи Духова - Пред велики празник Духова, узноси се молитва за све умрле у свим временима, „од века“, јер се сутрашње слављење силаска Духа Светога односи и на живе и на упокојене, како се и помиње у вечерњим молитвама, које се читају на крају литургије и слушају клечећи. Није познато од када потиче ово помињање умрлих на данашњи дан. У најстаријим правилима нема спомена о томе, али се ове задушнице помињу већ од 12. века. Наводи се да се одлази на гробове блиских, да би се запалиле свеће и гробови окадили тамјаном. Код нашег народа су ове задушнице, назване летњима, увек биле важне и држале су се широм српства. У неким крајевима се на гробље излази већ у петак предвече, али обично у суботу. Црква и верници се присећају умрлих, призивају се у спомен њихова добра дела и чврста вера, а узноси се молитва да им Господ буде милостив због греха, које су свесно и несвесно учинили, за време овоземаљског живота. У манастирима се монаси, без туге, данас присећају свих својих знаних и незнаних претходника. Осим за покојне, молитве које узносимо за њих чине добро и нама – осећамо везу света живих и мртвих, њихово јединство у Господу. Зато се задушницама у нашем народу увек придавао нарочит значај. Руси данашње задушнице зову «Троицкаја родитељскаја субота «. По благослову патријарха Кирила, она је обележена пре недељу дана, прошле суботе, пошто је данас и празник светог Николаја Чудотворца, којим се спомиње пренос његових моштију из Мале Азије у Бари (Италија) 1087. године.
Празне речи
Причамо, причамо и само причамо… И само да бисмо причали а и не слутимо да: “За сваку празну ријеч коју рекну људи даће одговор у дан Суда”
То не могу да опростим...
Увређеност je дечија навика коју је могуће победити. Ми се сами мучимо од своје увређености и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се поред лако увредљивих људи. Али, ако је увредљивост својство карактера стечено у детињству, значи да је то могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
Новомученик Христов – Војник Евгеније Родионов
Евгеније Родионов се родио 23. маја 1977. године, растао је у јаког, али прилично мирног дечака. Са нешто више од годину дана је крштен. Од својих вршњака се разликовао по томе да је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно.Са 11 или 12 година се вратио с летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни, или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу. После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја. 25. јуна 1995. године Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села – у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама. У фебруару 1996. године су га заробили Чечени који су се сакрили у аутомобил Црвеног крста. Према наређењу команде које је забрањивало стражарима да пуцају чак и кад се налазе на бојној позицији, младић није могао да пружи отпор. То су лукаво искористили чеченски бандити. Ухапсили су стражара Родионова заједно с тројицом другова – војника Александром, Андрејем и Игором. Током три месеца заробљеништва предлагали су им да приме ислам. Момци су одбили. Једино је на Евгенију био крстић око врата од кога се он никада није растајао. Бандити су тражили да га скине, Евгеније је одбио. То је код њих изазвало нарочит бес. Због коначног и бесповратног одбијања да скине са себе крстић бандити су почели Евгенија да страшно муче. 23. маја 1996. године у насељу Бамут, на свој рођендан, на православни празник Вазнесења Господњег, Евгенију су одрубили главу. Чак ни са мртвог војника бандити нису смели да скину крстић. По њему је мученикова мајка касније и препознала синовљево тело. Евгеније је показао своју оданост Спаситељу Исусу Христу и није примио другу веру, одлучивши да боље прими мученички венац и, несумњиво, Господ је примио његову светлу Руску душу међу велике светитеље Своје. Тело његово је лежало несахрањено две недеље… Заједно с Евгенијем су убијени због одбијања да прихвате ислам и тројица његових другова: војници Игор Јаковљев, Андреј Трусов и Александар Железнов. Очигледно да су они, иако неоцрквењени, разумевали прихватање ислама као издају својих блиских, пријатеља, породице, као издају своје Отаџбине. Евгенијева мајка, Љубов Васиљевна, кренувши из Подољска, десет месеци је тражила гроб свог сина, чудом успевајући да прође крај наоружаних до зуба Чечена. Најзад, њена потрага је уродила плодом, али бандити су јој затражили новац за откуп. Продавши своју кућу, предала им је новац. Бандити су јој дали обезглављено тело, а за синовљеву главу су тражили да посебно плати. Љубов Васиљевна је позајмила новац и поново им платила. Евгенијево тело је мајка довезла у Отаџбину 20. новембра 1996. године на дан мученика Мелитинских, који су били војници-хришћани Римске армије. Због одбијања да се одрекну Христа претрпели су мученичку смрт – биле су им одсечене главе. Војника је било 33, а један од њих је носио име Евгеније. 20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице – васкршњег помињања умрлих – на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра. Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања – а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина. Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге – доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе – ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност – теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили – да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером. Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“ Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру. Тропар, глас 4. Последњих времена мучениче, христољубиве војске украсу, због љубави према крсту Христовом од Бога венац мучеништва примивши моли подвигодавца Христа да спасе душе наше. Кондак, глас 4. Јавио си се са великом крепошћу, Христово трпљење до смрти подржавајући, агарјанског мучења не уплашивши се, и крста Господњег не одрекавши се, смрт од мучитеља примивши као чашу Христову, због тога вапијемо ти: Свети мучениче страдалниче Евгеније, моли Бога за нас.
Света мироносница Марија Клеопова
Беше при страдању Господњем код крста и са осталим светим женама мироносицама дошла је на гроб Христов са мирисима. Преставила се у миру.
-220x300.jpg)
Свети преподобни Паисије Галички
Подвизавао се као монах преко 70 година; био архимандрит Галичког Николајевског манастира, који се по њему почео називати Паисијевим. Упокојио се у дубокој старости, у другој половини петнаестог века. Свете мошти његове почивају у Успенској цркви Паисијеве обитељи.
Света преподобна Ефросинија, кнегиња Полоцка
Ћерка Всеслава, кнеза Полоцког. Када је родитељи хтедоше обручити, она одбеже у женски манастир и замонаши се. Трипут јој се јавио ангел Господњи и показао јој место где она има устројити нови девички манастир. Привукла у монаштво и своју сестру Евдокију, и многе друге девојке из великашког сталежа. Једна рођака њена, Звенислава, по рођењу кнегиња Борисовна, донесе све своје благо, хаљине и драго камење па рече: „Све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и потклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам”. Ефронисија и њу замонаши и даде јој име Евпраксија. У старости пожели Ефросинија да умре у Јерусалиму, и Богу се мољаше за то. Бог јој услиши молитву те, заиста, када посети Јерусалим тамо и сконча. И би сахрањена у манастиру светог Теодосија 23. маја 1173. године.
Свети преподобни мученик Михаил
По смрти својих родитеља овај Михаил раздаде све своје имање сиромасима, а он оде на поклоњење светињама у Јерусалим. Потом ступи у обитељ светог Саве Освећеног где се замонаши. Беше Михаил сасвим млад и красан лицем, но од многог поста сух и блед. У то време владаху Јерусалимом Арапи. Једног дана посла Михаила његов духовни отац у град да прода рукодеље. На улици га срете шкопац царице арапске и поведе царици да покаже своје рукодеље. Када царица виде красна монаха, разгори се нечистом похоти и предложи монаху грех телесни, као негда жена Пентефријева целомудреном Јосифу. Када Михаил одби скверни предлог и поче да бежи, гневна царица нареди да га бију штаповима а потом да га воде цару с оптужбом као тобож да је хулио веру Мухамедову. Цар му предложи да прими веру Мухамедову, но он одби. Тада му дадоше неки јак отров, да би га отровали; он испи отров, и не би му ништа. Онда нареди цар те га посекоше мачем усред Јерусалима. Монаси нађу тело његово и пренесу у обитељ светог Саве, где га чесно сахране. Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у IX веку.