Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка једнога дана смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан”, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.
Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе”. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 16.05.2020. Зачало 31.
Озбиљна је грешка малој дјеци говорити о демонима у детаље, зато што кад дијете једном чује какви су, немогуће је да их престану замишљати. Децу би требало учити о хришћанским борбама али без директног освртања на борбу са демонима. Дечије мисли требамо усмерити на Христа, светитеље и анђеле.
Овај преподобни, за свој врлински по Богу живот, који од детињства вођаше у сваком благочешћу и чистоти и страху Божјем, би изабран саборском одлуком за епископа у Дафнусији. Мудро управљајући црквом он је богомудро учио верне да се чврсто држе истините и побожне вере; и многе је од идолопоклонства обратио и крстио. Провевши живот у богољубљу, он отиде ка Господу кога је од детињства волео.
Рођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици светих Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском језику, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу, повуче се у тишину, и у подвигу и молитви мирно сконча земни живот „у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан”, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године.
Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.
У данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром.
У време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава, него оно што им се даваше они бацаху псима, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал, разгневи се веома, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу, но деца осташе непоколебљива у вери, и, шта више, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.05.2020. Зачало 30.
Није ништа необично у данашње време да родитељи врло често дођу у стање прекомерне исцрпљености. Као један од фактора који на то утичу помиње и друштвени притисак да будемо савршени родитељи. За црквене породице постоји још један додатни притисак – свест о томе да ћемо за своју децу одговарати пред Богом. Али, када ову одговорност пред Богом за децу протумачимо на претеран и неправилан начин, када прочитамо неке идеализоване црквено-породичне приче у црквеним часописима и на интернету – све то скупа доводи до мучног и тешког притиска на верујуће родитеље и до њиховог психолошког сагоревања у родитељству.
Света благоверна грузијска царица Тамара Велика се родила око 1165. године. Родом је била из древне грузијске династије Багратида и од 1178. године је владала заједно са својим оцем Георгијем III. Време владавине свете Тамаре је познато као златни век грузијске историје.
Родом из Перејаславља Заљеског. Провео 26 година у послушању код преподобног Данила Перејаславског, где је био обућар и по налогу настојатеља усрдно служио братији својим занатом. Он је ревносно вршио подвиге поста и молитве: узимао је храну другог или трећег дана, стално извршавао келијско правило, а понекад по сву ноћ стајао на молитви...
Године 1490 постао митрополит Кијевски. Године 1497 на путу из Вилне у Кијев, свети митрополит сврати у насеље Скриголово. Ту стаде служити свету литургију. За време службе стиже вест да је један одред Татара упао у Скриголово и врши насиља. Свети митрополит рече народу у цркви: "Децо, спасавајте се! а мени је немогуће. Ја предајем себе вољи Божјој". Скриголовци се, разбежаше, а Татари дојурише у цркву, ухватише светог митрополита који је стајао пред престолом и вршио свету службу, па му одсекоше главу. Свете мошти његове почивају у Кијево-Софијској саборној цркви.
Свеврлински отац наш Панарет живљаше у 18 веку на славном острву Кипру, где би епископ у граду Пафу (од 1767 до 1791 г.). Као епископ проводио је подвижнички монашки живот, о чему је мало ко знао. Мало је јео и мало спавао, и највише је времена проводио у молитви. На телу свом тајно је носио гвоздене вериге, док је са људима био друштвен и весео. Чинио је и чуда за живота и после смрти. Прозрео је дан своје смрти, која би 1 маја 1791 године.
Преподобни Никифор роди се 1750 године у селу Кардамила на јегејском острву Хијосу, од побожних родитеља. Крштено име му беше Георгије. У детињству се разболе од неке заразне болести и беше на самрти. Тада родитељи његови прибегоше топлим молитвама Пресветој Богородици молећи је да га исцели и обећавајући да ће га кад оздрави посветити Њеном манастиру званом Неамонитиса. Тако и би...
Cвети мученик Вата беше из Персије. Преци су му били хришћани и научили га Христовој вери. У својој тридесетој години он чу Спаситељеве речи из Еванђеља: Ако ко дође к мени а не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, и на саму душу своју, не може бити мој ученик (Лук. 14, 26). Чувши ове речи, Вата се испуни Духа Светога, и сав постаде обиталиште божанске љубави. Онда остави свет и све на свету, па отиде у манастир и постаде монах. И водећи суров и трудољубив живот монашки, он све монахе превазиђе постом и уздржањем, и не отвори ниједна врата својих чула и осећања, да кроз њих не уђе смрт душе. Он веома будно и пажљиво чуваше своја чула, осећања и срце, а имао је жељу да живот заврши мучеништвом.